петак, 22.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:40

Сећање на мисију храбрих жена у Великом рату

Волонтерке, предвођене Мејбел Стобарт, за шест месеци 1915. године у Крагујевцу су збринуле 20.000 пацијената
Аутор: Јелена Чалијапонедељак, 21.01.2019. у 21:30
Меј­бел Син­клер Сто­барт (Фо­тографије из ка­та­лога из­ло­жбе „Бол­ни­ца Сто­барт, Кра­гу­је­вац 1915”)

Из Улице Џејмс број 39 у Лондону, места окупљања, преко удобног малог хотела у Паризу, немирног мора које је пресецао брод „Саидија”, којим су путовале у Солун, априла 1915. године из Енглеске у Крагујевац, њима потпуно непознати град непознате земље, стижу 42 волонтерке, предвођене Мејбел Синклер Стобарт. Тако почиње прича о једној од најзначајнијих мисија у пружању медицинске помоћи оболелим и рањеним војницима, али и цивилном становништву. „Мисија Стобарт” за шест месеци збринула је импозантних 20.000 пацијената. И у српској јавности готово потпуно је непозната.

О њој сазнајемо више захваљујући изложби „Болница Стобарт, Крагујевац 1915”, која је отворена до 2. фебруара у Малој галерији Дома Војске Србије у Београду, а на којој је представљен историјат ове значајне мисије који су исписале храбре и пожртвоване жене. Изложба Народне библиотеке „Вук Караџић” у Крагујевцу, реализована је под покровитељством Министарства културе и информисања и града Крагујевца, њена ауторка је библиотекар Татјана Јанковић, а рецензент историчар Дејан Ристић. Бројне фотографије и документи, уз до сада непревођена сведочанства особља, део су ове поставке која прати рад болнице од путовања ка Србији и доласка у Крагујевац до повлачења са српском војском.

По доласку, чланице мисије поставиле су 62 шатора за рањенике на тркалишту, Вашаришту, изнад града, али су убрзо увиделе да је здравствено стање становништва веома лоше, због чега Мејбел Стобарт предлаже отварање диспанзера у околним местима. Први је отворен у Наталинцима, где је за првих недељу дана лечено више од 300 људи, а затим у Лапову, где је болницу са осамдесет кревета водила Канађанка докторка Кокберн. Ређају се Рудник, Витановац, Рековац, где је диспанзер смештен у дворишту удовице среског лекара, како сведоче Британке, интелигентне и дивне жене која је сјајно говорила француски, и последњи у Овчар Бањи.

Из сведочанстава особља болнице „Стобарт” читамо да је локално становништво прелазило незамисливо дуга растојања пешке или на воловским колима, болесни од „свакојаких замисливих и незамисливих болести”, како пише Мејбел Стобарт. Њена књига „Пламени мач у Србији и другде”, као и „Мој дневник у Србији” Монике Стенли, главне куварице у болници Стобарт, „Писма из болнице Стобарт” Мејбел Дирмер, задужене за рубље, и „Повлачење из Србије” Олив Олдриџ најзначајнији су извори за проучавање историјата ове болнице, тренутно доступни на српском језику.

Мис са два одликовања
Пореклом из Кента, Мејбел Синклер Стобарт била је медицински радник, писац, оснивач Мобилне женске јединице за рањене 1912, Лиге женског националног сервиса 1914. и болнице Стобарт. Била је члан Коњичке прве помоћи задужене да буде спона између пољских болница и линија фронта. Српски официри запамтили су је током повлачења управо како јаше на коњу, на челу јединице, „као сјајан пример свима”. По повратку у Енглеску наставила је да помаже Србима, држећи предавања у својој земљи, али и у Америци, прикупљајући помоћ. Одликована је Орденом белог орла и Орденом Светог Саве. О Србима је записала и ово: „Србија је испред свих нација по својој способности да се жртвује за идеале... Народ с таквим идеалима и с таквом способношћу за жртвовање мора да буде достојан велике будућности.”

Треба истаћи да је књига Стобартове код нас преведена тек сто година после објављивања, 2016. године, док су остали наведени наслови први пут преведени на наш језик прошле године напорима крагујевачке Народне библиотеке. У њима су записана бројна драгоцена сведочанства, од података о раду болнице, српским војницима и карактеристикама Срба, до свакодневних ситница.

Задужена за кухињу, Моника Стенли, на пример, бележи цене на пијаци, српске рецепте, детаље о локалној кухињи и производима... Мејбел Дирмер је описала како се споразумева са својим пацијентима.„ Причамо помоћу руку и уз пуно смеха. Они кажу ‚dobra sester’ – ‚dobra English’, ја кажем ‚dobra’... потапшем их по руци и кажем ‚dobar voynic’, а они кажу ‚dobra sester’”. Ова Велшанка оболела је од тифуса и умрла је у Крагујевцу. Њеној сахрани присуствовао је и престолонаследник Александар Карађорђевић, који је у више наврата посетио болницу Стобарт, а опело су јој у Саборној цркви служили православни свештеници. „Краљевски оркестар је свирао док је ковчег подизан на погребна кола, обично резервисана за преминуле официре... Окренули смо се и оставили је да сама почива у свом српском гробу”, записала је Мејбел Стобарт.

Болница Стобарт изабрана је као једна од најуређенијих да приликом повлачења прати српску војску и буде летећа, пољска болница. На челу једне колоне, по одлуци српске команде, налазила се Мејбел Стобарт и они су на одредиште стигли без икаквих губитака у људству. Последња група која је напустила болницу била је из диспанзера у Витановцу. Њих троје напустило је Крагујевац неких 18 сати пре предвиђеног времена уласка Аустријанаца у град. 


Коментари5
152e8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vrtim se u krug
Nekako u isto vreme su dosli komunisti koji su poceli da prave novi bolji svet i da kuju novog boljeg i sretnijeg coveka.
mp 1
Stobart beleske su jedna divna ljudska prica. Za zene iz tog miljea bilo je pitanje odgovornosti i casti da uzmu ucesca i da pomognu ranjenima i bolesnima 1300 milja od svoje zemlje. LJudi iz tog vremena, Srbi pre 100 godina bili su znacajno razliciti od ovih danas..daj Boze da se i malo probudi taj duh koji je narod imao u vreme Velikog rata ..i na svu srecu mi vise nemamo tako velika iskusenja kao sto su bila dva svetska rata i nato bombardovanje ..nadam se da slicnih nece biti barem u narednih 20 i vise godina.
serge
to su ljudi i životi vredni pomena i da naša deca o njima u uče u školama. Večna slava junacima i našim prijateljima.
миливоје
Зашто се Први светски рат зове Велики?Да ли је Други светски рат Мали или Превелики?Претпостављам да је назив Велики био пре него што се догодио Други св.рат.
Marina
Upravo tako. Prvi svetski rat je do 1939 godine nazivan Velikim jer je do tada bio najveće i najstrašnije krvoproliće. U Velikoj Britaniji i dalje ga zovu tako. Memoari sestara su objavljivani odmah po završetku i one, takodje, ga nazivaju t"Veliki" Nisu ga mogli nazivati Prvim jer se ceo svet nadao dvadesetih godina XX veka da nikad više neće biti konflikta takvih razmera.
Препоручујем 28

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Друштво

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља