четвртак, 14.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:55
ВРШЊАКИЊЕ НАШЕГ ЛИСТА

Времешне даме престоничког градитељства с почетка 20. века

Аутор: Дејан Алексићпетак, 25.01.2019. у 12:32
Кућа трговца Димитрија Живадиновића (Фото Д. Алексић)

Када је 1904. почела да излази „Политика”, престоница српске краљевине увелико је доживљавала преображај. У ширем центру готово у свакој улици убрзано су нестајала обележја турске заоставштине, а настајала модерна здања, грађена по узору на европске метрополе.

Зграде попут Железничке станице или Старог двора увелико су 1904. већ красиле главни град српске монархије, али баш те године у центру Београда уздигло се више репрезентативних зграда. Нека од тих раскошних здања однела су бомбардовања српске престонице, али и урбанистичке визије некадашњих градских отаца. Део ових зграда и поред бурне историје и тепиха бомби којима су наношени ожиљци нашој престоници, на срећу, преживео је до данас.

Од китњасте заводнице до сведеног здања

Једно од најпознатијих здања у самом срцу престонице које је пред Београђанима синуло 1904. сасвим сигурно је зграда на углу Кнез Михаилове и Чика Љубине позната као палата „Зора”, у којој се данас налази институт „Сервантес”. Почетком 20. века подигнута је на плацу где се, како се наводи у књизи „Београд 1930 – 2009” ауторке Александре Бановић, до тада налазила једноспратна зграда браће Поповић. Здање које је наследило ту зграду и које се и данас надвија на углу две улице као пословно-стамбени објекат подигнуто је према пројекту архитекте Милана Антоновића. Али, зграда коју данас видимо доста је другачија од оне пре 115 година јер, за разлику првобитне китњасте фасаде са балконима на предњој страни и бочној ка Кнез Михаиловој, данас је то сведена и прилично огољена фасада. Некада, она је у приземљу била покривена каменим тесаницима, а отвори су били полукружни. На главној фасади у приземљу била су три таква отвора, а на бочним по четири правоугаона и сви су се спуштали до земље. На првом спрату и раније су постојала по три правоугаона отвора и кроз њих се излазило на балкон са оградом од кованог гвожђа. Балкон, кога данас нема, некада је држало шест масивних, декоративних конзола. На другом спрату, тераса је била само око централног отвора. Спратни део фасаде красила је и богата декоративна пластика. Атрактивности зграде доприносио је и масиван кров чији су обод оивичавали фасадни украси, а у центру се налазио велики часовник.

Палата „Зора”

Палата „Зора” велику реконструкцију и доградњу доживела је већ 1930. године и то за потребе француског осигуравајућег друштва „Национал”. Већ 1937. уследила је нова реконструкција када су дограђени трећи и четврти спрат. Тада је фасада преуређена у духу модерне. Палата је изгубила декоративну пластику и првобитан сјај.

Од тада до данас бројни грађани, архитекте и други стручњаци апелују да се здању на углу две централне улице врати изворни изглед, али без успеха.

Траг Милана Антоновића и у Грачаничкој

Житељи престонице и туристи са ауторским потписом Милана Антоновића нешто боље данас могу да се упознају у Грачаничкој улици где се на броју 16 налази кућа трговца Димитрија Живадиновића. И она је саграђена 1904. године по Антоновићевом пројекту као пословно-стамбена зграда – са простором за трговину хартијом у сутерену и приземљу и стамбеним просторијама на спрату. Зграда је споменик културе, урађена је у духу сецесије, стила који је, како се истиче у Каталогу непокретних културних добара на подручју Београда, као новину Антоновић уносио почетком 20. века у архитектуру престонице. Улазни хол осликао је познати декоративни сликар Драгутин Инкиостри. На овом здању два спрата су дозидана половином двадесетих година по пројекту архитекте Самуела Сумбула, али у овом случају првобитни изглед објекта није значајно промењен.

 Кућа књижара Марка Марковића у Господар Јовановој 

Куће по пројекту прве жене архитекте

Није само Антоновић био плодоносни архитекта у обликовању нове панораме Београда у првим годинама 20. века. То је била и Јелисавета Начић. Њен рад данас се препознаје по Цркви Александра Невског и школи „Краљ Петар Први”, али она је пројектовала и више приватних кућа. Једна књижара Марка Марковића у Господар Јовановој улици изграђена је у духу академизма као угаона, приземна породична кућа са баштом.

Мање преправке, у току којих се водило рачуна да се очува аутентичност објекта, урађене су 1936. према нацртима инжењера Јана Швејкара. Ова кућа је 2013. проглашена спомеником културе.

– Кућа књижара Марка Марковића представља значајно ауторско остварење прве жене архитекте у Србији и једини сачувани пример породичне куће из тематски разноликог стваралачког опуса ауторке. Архитектонским и урбанистичким концептом и локацијом на простору Дунавске падине сведочи о историјском континуитету организованог градског живота. Она је и аутентичан пример грађанске куће с почетка 20. века – указује се у Каталогу непокретних културних добара.

Као још једна кућа која се у београдској панорами појавила 1904, а чији аутор је такође Јелисавета Начић, наводи се и кућа Божидара Крстића у Ђуре Даничића.

На углу Париске и Грачаничке

И угао Париске и Грачаничке украшен 1904.

Париском улицом пролазе многи, али мало ко примети њену посебност, односно како иду бројеви – на истој страни наизменично се ређају непарни и парни бројеви. А, тамо где Париска завија ка Грачаничкој, како се наводи у хроникама посвећеним београдском градитељству, налази се још једна зграда која је Београд украсила 1904, једноспратница за коју је пројекат урадио Драгутин Ђорђевић. Једина недоумица је да ли је реч о кући која се води на Париску 12 или о једноспратници до ње у Грачаничкој 1. Јер, док се као здање које је према Ђорђевићевом пројекту подигнуто 1904. у књизи Александре Бановић наводи оно у Грачаничкој, у тексту Александра Божовића посвећеном кући Марка Стојановића и другим здањима у Париској, као Ђорђевићево дело из 1904. помиње се суседна, кућа Михајла Миловановића у Париској 12.

Здање у Узун Мирковој број 7

Једноспратница код зграде са зеленим плочицама

У низ зграда у најужем центру 1904. ушушкала се и једноспратница на адреси Узун Миркова 7. И док су једног од њених најближих суседа некада велелепни хотел на углу Париске и Узун Миркове осакатиле бомбе у Другом светском рату, зграда на броју 7 и даље је украс града. На први поглед, иако јој је фасада очувана, она не упада у очи јер је скривена у згради са зеленим плочицама, односно згради трговца Стаменковића из 1907. Како стоји у књизи Александре Бановић, једноспратница из 1904. подигнута је на месту некадашње „Гушанчеве кафане”.

 


Коментари1
43841
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragoljub
Zar nam nije svima u interesu da bude lepsi grad. Zar ne bi Zorina fasada kao fasada hotela Moskva bila predmet slikanja svakog turiste. Zar nije vec vrema da ujedinimo stavove o proslosti u ime lepse buducnosti. To je arhitektura, umetnost, lepota, nije to politika ili jos uvek jeste. Moze biti da se tim pomirenjem pomire i politike. Ako moze biti za fasadu zgrade poste na zel. stanici, onda mora biti i za prelepu fasadu zgrade u Knez Mihajlovoj. Nema komentara ali ima nade i molbe nadleznima u ime kulture ,lepote, istorije, turizma itd Hvala Dragoljub

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља