понедељак, 14.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:57
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ У СУБОТУ 26. ЈАНУАРА

Свети Сава – вешти дипломата

петак, 25.01.2019. у 14:00
(Илустрација Драган Стојановић)

ПОВОДИ

У средњем веку је постојала занимљива дефиниција дипломате: „Посланик је добар човек који је упућен у туђину да би лагао у интересу државе.” Не може се порећи да у овој помало опорој, а у сваком случају бриткој и духовитој оцени, има истине, али ту оцену ипак не би требало апсолутизовати

Писцима житија Саве Немањића, духовницима Доментијану и Теодосију, може се приписати одређена болећивост према Светом и склоност ка његовом величању, а потоњим српским писцима нека врста родољубиве понесености. То би се донекле можда могло приписати и свим српским проучаваоцима средњег века, ма колико се они трудили да буду објективни. Међутим, и инострани истраживачи који гвозденом логиком критичког историчара, логиком која не познаје било какву врсту пристрасности и необјективности, проучавају живот и рад Светог Саве, остају затечени и задивљени не само разноврсношћу његове делатности него и свеукупним опсегом његовог дела. Отуда не треба да чуди да један модерни западноевропски истраживач – реч је о сер Димитрију Оболенском (1918–2001), дугогодишњем професору балканске и руске историје на Универзитету у Оксфорду – који као изванредан познавалац живота и дела Светог Саве, застаје пред његовом историјском величином и са много разлога износи своју недоумицу речима: „Историчар који покушава да напише биографију те славне личности српске средњовековне историје може се с правом уплашити при помисли на широк спектар Савиних делатности. Обесхрабриће га многобројни видови у којима се он појављује: управник једне области, затим калуђер на Светој Гори, па онда архиепископ; дипломата коме је краљ, његов брат, поверавао деликатне задатке; оснивач неколико манастира и организатор њиховог духовног живота и дисциплине; законодавац у области канонског права…

Радивој Радић

ЛИЧНОСТИ
Роза води народ!

Поново се пред нас ставља избор између варварства и еманципације, на који је Роза Луксембург неуморно указивала, али се и испуњавају њене сад већ легендарне речи из последњег текста који је написала: „Сутра ће се опет дићи револуција, зазвечаће оружјем и блештавим трубама објавити: Ја бејах, ја јесам, ја ћу бити!”

Роза Луксембург

Уједно борбена револуционарка, страствена говорница и ауторка многобројних новинских текстова, неуморна антиратна активисткиња и једна од најзначајнијих теоретичарки марксизма, доследна у својим политичким ставовима и прецизна у анализама капиталистичке економије, Роза Луксембург стотину година након њеног убиства једна је од најпрепознатљивијих личности марксизма, популарна икона отпора, одскора чак и стрип јунакиња.

Стога није чудно што она и данас успева да покрене и инспирише људе на акцију. Поједини немачки и глобални медији, као и већина левичарских медија, пренела је вест да су петнаестог јануара поводом комеморације њене смрти и смрти њеног блиског сарадника Карла Либкнехта, у Берлину организовани различити програми, као и да се тим поводом на улицама окупило двадесетак хиљада људи из разних делова Европе и света. Многобројне научне и активистичке конференције, окупљања и комеморације, организују се у различитим деловима света, јер је њено дело сада већ препознато и на глобалном нивоу.

Револуционарно деловање и критика глобалног капитализма завештање су Розе Луксембург које се не исцрпљује само у мање или више сентименталним сећањима и размишљањима у правцу шта би било да она није мучки убијена 1919. године, и то од стране социјалдемократске партије предвођене Ебертом.

Нађа Бобичић

ФИЛМ
Црна комедија у Хрватској

Стварност у Хрватској је, што се тиче Срба, суморнија од било каквог хумора, и то на уверљив начин показује хваљени документарни филм „Србенка” режисера Небојше Слијепчевића, који говори о томе како је прављена представа „Александра Зец” Оливера Фрљића. Представа говори о убиству стварне девојчице од 12 година Александре Зец и њених родитеља 1991. у Загребу

Плакат филма „Србенка“

У последње време све је више филмова у Хрватској који стварност у овој земљи приказују на граници апсурда, највероватније потакнути широко распрострањеном свешћу да је то друштво дубоко заглављено у тешким егзистенцијалним проблемима из којих се не види друштвено прихватљиви расплет. Политичка елита доживљава се као моћан интересни лоби са којим обични смртници имају мало везе, исељавање младих и способних људи у иностранство (триста хиљада од уласка Хрватске у ЕУ 2013. године) досегло је драматичне размере, а обрушавање деснице на Србе и „Југословене”, постало је, колико год бласфемично, толико и прилично забрињавајуће.

Рефлекс на такву ситуацију су филмови који гледају на живот као на црни виц или карикатуралну гротеску и који документарно сликају стварност која је мрачно смешна у својој трагичности. Један од таквих филмова је филм Винка Брешана ироничног наслова „Која је ово држава” у којем генерал хрватске војске долази код председника Републике Хрватске и најављује му како намерава да се убије. Одустаће од самоубиства само у једном случају: ако председник декретом укине Републику Хрватску. Ако би то председник урадио, каже генерал, он би се онда могао потрудити око неке нове, боље Хрватске. Ако не, тада његов живот више не би имао никаквог смисла. Брешанов је филм, сматра филмски критичар Јурица Павичић, занимљив као симптом завршног стадијума хрватске државотворне идеологије.

Бојан Муњин

21. ВЕК
Утопија или ништавило

Постоји једно објашњење због чега, као човечанство, нисмо били у стању, а нисмо ни сада у стању, да зауставимо климатско/еколошко/енергетски распад, са једне стране, и језиве социјалне разлике, са друге стране. Оно је у познатој реченици која гласи: „Ако увек радиш оно што си увек радио, онда ће и резултати бити они исти које си увек добијао.”

Тито у посети „Политици“ поводом отварања штампарије у Крњачи 1969. године Фото Стеван Крагујевић

Тито у посети „Политици“ поводом отварања штампарије у Крњачи 1969. године (Фото Стеван Крагујевић)

Усред превратничких шездесетих година прошлог века, генијални Бакминстер Фулер видео је планету Земљу као мали свемирски брод који кружи око свог сунца, похрањеног у узгредном ћошку непрегледне галаксије. Тада је објавио да ми, сви заједно, живимо на том свемирском броду, али да не поседујемо приручник, али ни конкретна упутства за употребу. Томе се придружио и велики Маршал Маклуан када је рекао: „На свемирском броду Земља нема путника. Сви смо посада.” То, све, Фулера је понукало да напише две визионарске књиге: Оперативни приручник за свемирски брод Земља и, године 1969, Утопија или ништавило: изгледи за људску заједницу. Тада, пре педесет година, за Фулера, Маклуана, Тофлера, говорило се да су футуристи (наравно, не у кључу оних са почетка 20. века), јер су видели будућност сјајну, узбудљиву, практично већ освојену, али и драматично забрињавајућу. Скоро да се назирала и утопија која би спречила претеће ништавило енергетско/еколошког колапса који ће, како је већ тада говорио Фулер, за 100 година, земљу претворити у непрепознатљиву дистопију.

Педесет година касније, дакле данас, дилема утопија или ништавило актуелнија је него икада раније. Постоји једно објашњење због чега, као човечанство, нисмо били у стању, а нисмо ни сада у стању, да зауставимо климатско/еколошко/енергетски распад, са једне стране, и језиве социјалне разлике, са друге стране. Оно је у познатој реченици која гласи: „Ако увек радиш оно што си увек радио, онда ће и резултати бити они исти које си увек добијао.”

Да ли су то речи Ајнштајна, Марк Твена, Хенрија Форда мање је битно од чињенице да, ако још једна година прође, и у њој се повећа степен загађења ваздуха и природе, то значи да је последњи тренутак да се промени начин на који се „увек радило”. А између осталог, „увек се радило” тако због неолибералног уверења да приватни сектор може да води прелазак на економију „ниске емисије угљеника”.

Станко Црнобрња

ДВАНАЕСТИ ИГРАЧ
Поново не ради биоскоп!

Филм Празник Сергеја Красовског изазвао је оштре реакције јавности и пре него што је довршен. Члан Државне думе Русије на свом твитер налогу написао  је да ће учинити све да Празник не угледа светло дана. Да се то не би десило, Красовски је своје оклеветано дело у првим данима 2019. поставио на Јутјуб и Празник је до сада видело близу милион гледалаца

Оптужен да фалсификује историју: кадар из филма „Празник“

Током трајања новогодишње потрошачке грознице, на нашим бројним телевизијским каналима емитована је реклама једног од великих кабловских оператера у којој су корисници обавештавани како ће пун месец дана моћи бесплатно да гледају најквалитетније филмске канале са њиховог „јеловника“. Тако сте, уместо да се смрзавате на неком тргу, презнојавате у каквој кафани или дискотеци, најлуђу ноћ могли да проведете пред све већим и равнијим „малим екраном“ на своме вековном огњишту и уместо ружичастог народног весеља гледате најновије филмове неискасапљене пречестим рекламама у којима вас убеђују да нешто купите и емисијама вести у којима вас убеђују да нешто продате.

А до пре тридесетак година, у најбољим домаћим биоскопима редовно је био организован и свечани, новогодишњи програм, који се обично састојао од приказивања два атрактивна филма и празничне лутрије, где је срећни филмофил могао да освоји и печено прасе! Потом је већина домаћих биоскопа угашена, али је упркос озбиљним друштвено-историјским околностима, традиција новогодишње-божићног крканлука опстала.

Вуле Журић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари13
7b775
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

др Милан Лекић
#8… Јован Тарнанидис, познати грчки теолог 50 година, како сам каже, безуспешно трага за писмом Хоматина којим се оспорава каноничност Савиног избора и аутокефалија Српске цркве. На недавном научном скупу на Богословском факултету у Београду, „Осам векова аутокефалије СПЦ“ , он је у уводном предавању аргументовано одбацио помаму недобронамерних, којима је поред бруке са лажном римском круном потребна и нелегитимност Светосавске цркве. То би био разлог да се активира „Доментијаново папско посвећење Саве за патријарха српског“ – "чиме би црквено-политичка државност и међународно признање Србије били заокружени на једини легалан начин", како тврди Р. Радић? Тиме би био сачуван углед Георгија Острогорског, аутора „писма“, али и двојице логистичара лажне тезе о јурисдикцијској надлежности Охридске архиепископије над „државом Рашком“ Ф. Гранића (О настанку Јустинијане приме) и М. Бараде (Dalmatia superior). Линија Царичин град- Рудник-ушће Дрине, источна је граница Србије 1219. године...
др Милан Лекић
#9...Чуда над чудима о Свет0м Сави, за крај. Рођен у Котору главном граду Далматинске Србије, не у селу ван свих путева коме су машта једног београдског професора и његова конструкција дали име Миш(ч)ићи, а Владимир Ћоровић све то прогласио легендом (1927.)? Принц хумски гони најљепше коње по Мљету и Милејама скадарским. Од грчког цара добио је једрењак, усидрен у Боки, Дубровачкој ријеци и Малом Стону. Манастири Цетињски и Морача немају његову фреску? На сјеверном зиду јужног параклиса Студенице сачувана је најстарија фреска са ликом Светога (1236), али она се крије, умјесто да је тај портрет дио Радићевог текста? Крије се и студеничка надгробна плоча Теодосија, оног – који не зна за римску круну Стефанову? Поред небеске силе „ледене љетне кише“ „Доментијан зна“ и да је Сава „неверника Андрију краља угарског, превео у православље“, али, Радивоје Радић негативним селективним хиперкритицизмом - методом свога наука - о том највећем чуду Светога Саве не просбори ни ријеч? Свети Сава...
Препоручујем 5
Петар,Загреб.
@Да г.Стокић,хисторијски ток се гради тако да једна епоха настаје на темељима старе. Поморски трговачки градови и ренесанса развили су се управо јер су били у почетку под заштитом Ромејског царства(Венеција,Равена,Аквилеја.....),а када су се осамосталили постали су спона између истока и запада. То Ромејско царство чувало је стечевину Римског права и државе скоро хиљаду година чувајући запад од провала Арапа,Монгола и Турака,а када је пропадало трговци су преко Златног рога уживали у свом предграђу(Пела?) у игроказу пада Константинопоља. Да и та раздвојеност хришћанског истока на духовност и запада на рационалност постоји у траговима и данас. Само велико питање је да ли рационалност запада произлази из тежње за слободом или из тежње за стицањем блага под сваку цијену,па и под цијену уништавања других цивилизација и људи. Хисторијски ток указује да је главни мотив ово друго. Ево вам слика на филмској траци.Средовијечни трбушасти Белгијанац са сјекиром одсијеца руке побуњеним Конгоанцима из племена које се побунило,гомила одсијечених руку,зноји се,тежак му физички рад,а све да би сакупио дијаманте. Документарни филм снимљен прије само сто година.Можда сте га гледали?
др Милан Лекић
#5... Из титуле Великог жупана српског очигледно је да је територија Српске земље прије 1219. била највећим делом под јурисдикцијом Сплитске (Далмација, Босна, Захумље, Травунија) и Драчке архиепископије (Диоклија и Рас). После 1219. читава територија била је под јурисдикцијом Српске цркве. Најважније епископије налазиле су се у географско-саобраћајном, политичком, културном и економском средишту земље Захумљу, Неретви, макарском и диоклијском приморју. За главни град, после Стона (Благаја, Стоца), Немања од 1168. утврђује Котор (сви савремени грчки извори). Ту му се рађају сва тројица синова, најстарији Стефан, млађи Вукан и Радослав (Подгорички љетопис 1734). Ту је хумски принц Радко владао из Полога мостарског. Најстарије епископије Српске цркве су Хумска и Диоклијско приморје, са седиштима у Стону (Богородица лужанска и Св. Михајло). На југу, на граници са Драчком архиепископијом смештене су Милеје (Скадарске) са својим црквама и Момишићима у Рибници – све метоси Хиландара...
др Милан Лекић
#6… Најстарији познати Србин свештеник је чукунђед Немањин Стефан Војислав/Доброслав/Доброња (прва пол. 11в), „грчки поп из Луке“ (дубровачки анали, Лукаревић, Орбини), рођен у Брусну у Дувањском, Рашком пољу (Дукљанин), који „са великом и бучном породицом управља црквом у Сплиту (архиепископија)“ (Кекаумен, Тома Архиђакон). „Православац је зато је ожењен“, бранили су га у једном спору. Стефан Војислав је највероватније био и „стратег Далмације“ у то време (сачувани су печати), па је са те позиције подигао устанак. Последњи познати Србин кнез сплитски био је Петар, син кнеза Мирослава хумског (13в.,Тома). Сплитска и драчка архиепископија биле су под јурисдикцијом цариграда све до 1219. Задар и Сплит добили су прве католичке цркве тек почетком 12в. Тада „поп Тихомир/Деса и „архипоп“ Чедомир отац и стриц С. Немање на Мљету у Дријеви и Поповом пољу подижу прве српске (грчке) манастире и цркве. Није чудо што је најважнија епископија Светога Саве Хумска. А сада о Охридској архиепископији
Препоручујем 6
Др Милан Лекић
#4…Доследан до краја својој некритичности када је у питању тзв. Доментијан, Р. Радић не користи главни адут – на нивоу свог разумевања српског средњевековља, који му пружа „Доментијан“ Ватрослава Јагића и Хиљфердинга - за одговор на питање o легитимности аутокефалије СПЦ. Љ. Стојановић је у Споменику III из 1890. објавио део текста тог преписа у коме стоји да је – Сава ишао у Рим гдје га је за патријарха српске земље посветио римски папа... На крају овог коментара о „Доментијану“ – књижевној компилацији Ф. Миклошића, Ф. Рачког и В. Јагића, споменимо најстарије, бечко издање хиландарског рукописа Теодосијевог Житија свога стрица Саве из 1794. године. Краћа и дужа верзија налазе се у Сремским Карловцима. Ово нам је потребно због коментара начина и околности стицања аутокефалије, а прије свега јурисдикцијског подручја Цркве Св. Саве. Теодосије у првој реченици дефинише Српску земљу - Немање великог кнеза српског Далмације, Босне, Захумља, Травуније, Диоклије, Раса и свег Илирика...
Др Милан Лекић
#7... Двојица Фрања, Рачки и Миклошић и његов ђак Ђ. Даничић припремили су једини „српски извор“ са римском круном Првовенчаног (Даничић, Доментијан, 1865). Потом Рачки ту круну смешта у своје издање Томине Сплитске хронике (1894). За потребе своје фикције - „Томиславове Далматинске Хрватске“, успео је да српску државу на терену од Сења до Љеша, на папиру сведе на Рас и подложи Бугарској-Охридској архиепископији. Пошто Раса нема у Notitia-ма (постоје 3), а ни у првој повељи Василија Другог (1020), Рачки је интервенцијом код издавача те повеље Гелцера (1892), добио „другу“ царску повељу сљедеће 1893, гдје је уметнут Рас. Рачки и Гелцер нису знали да је крајња југоисточна тачка Немањине државе Глеб (ане)/Јустинијана Прима/ Царичин град (Глбочица, Дубочица), поклон М. Комнина Немањи. Да би спасио ствар Г. Острогордки пише у име Димитрија Хоматина, архиепископа охридског протестно писмо Св. Сави и објављије га у Светосавском зборнику 2, 1932, 91-113. То писмо, Јован Тарнанидис већ 50 годин
Препоручујем 3
др Милан Лекић
# 3...Упознат са свим наративним изворима и вођен „гвозденом логиком критичког историчара“ Ранке тврди да је – Сава, вољом источног цара брата Стефана крунисао цариградском круном по источном обреду (Историја 1829). У Регестама папе Хонорија III (1216-1227) нема података о том крунисању. Тамо се налази Стефаново писмо из маја 1220. којим он „за своју државу и круну (као већ крунисан краљ) тражи папски благослов“ („Stephanus, dei gratie totius Serviae, Diocletiae, Dalmatiae, Tribuniae atque Chulmiae rex coronatus“). Писмо је "случајно" у заовставштини А. Тајнера" управника Тајног архива Ватикана, нашао Ф. Рачки и у сопственој редакцији тако да изгледа да је ипак било крунисања римском круном, објавио (Старине VII, 1875, 53-6). Такође, Рачки је у последњој години свог живота објавио сопствену редакцију Сплитске хронике Томе архиђакона, а на страни 91, интерполирао податак да су Стефана 1217. крунисали римски легати. У фусноти, наводи Даничићево бечко издање "Доментијана" из 1865...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља