уторак, 12.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:49

Помирење две цркве на Флориди

Храмови Светог Саве и Светог Ђорђа у градићу Сент Питерсбургу имају отприлике подједнак број верника, око 300 српских породица
Аутор: Владимир Вукасовићнедеља, 27.01.2019. у 19:30
Цр­ква Све­тог Са­ве је са­гра­ђе­на 1978. го­ди­не (Фо­то В. Ву­ка­со­вић)

Од нашег специјалног извештача
Сент Питерсбург – Недеља је и паства се уочи службе окупља пред црквом посвећеном Светом Сави, али не на београдском Врачару нити било где у Србији већ у Санкт Петербургу. Само, испред цркве, као и унутра, покрај олтара, истакнута је, осим српске, и застава Сједињених Америчких Држава. Зима је а да нема снега, нема ни мраза, него је температура летња, једва мало испод тридесет степени Целзијуса. Овај је Санкт Петербург, наиме, у америчкој држави Флориди и заправо се његово име изговара Сент Питерсбург или, како га локалци чешће зову с непосредношћу типичном за Американце, у овом случају готово иконокластичном, Сент Пит – Свети Пера.

Колико је тачно Срба у Сент Питерсбургу, није сасвим јасно. У цркву мање-више редовно долази око 600 породица, али мора да има и атеиста. Верује се да је у овом граду сада укупно око 10.000 људи пореклом из бивше Југославије. Међу њима су и потомци претходних генерација имиграната који више и не говоре и не разумеју српски, али понеки зато на њему певају у црквеном хору.

Без оних подела за које кажу да су карактеристичне за Србе изгледа да се ни овде није могло. Тако су у овом америчком Санкт Петербургу бој деценијама водили Свети Сава и Свети Ђорђе, сваки са отприлике подједнаким бројем верника од неких 300 породица на свакој страни.

Црквене службе су српски православци у Сент Питерсбургу почели организовати пре шездесетак година, у обичној кући, захваљујући чланицама Кола српских сестара. Од новчаних прилога Црква Светог Саве је саграђена 1978. године, прича новинарима из Србија један од домаћина, Чеда. Након службе, током ручка у парохијском дому, у разговору с разним верницима, детаљ по детаљ сазнајемо шта се потом десило: мада су и Цркву Светог Саве дизали дражинци, па и љотићевци, испоставило се да и овде, као и другде у САД међу емигрантима након Другог светског рата, има већих четника од четника, оних који СПЦ нису признавали јер су сматрали да су је „киднаповали” комунисти. Ти су се одвојили и почели да скупљају новац за своју цркву, избегавајући сва заједничка дружења „наивчина” и „издајника” из Цркве Светог Саве.

Довољно средстава да подигну своју Цркву Светог Ђорђа обезбедили су тек пре десетак година, када је комунизам већ дуго био упокојен. Нешто касније, опет су пришли Српској православној цркви, па су и сентпитербуршки раскол и Други светски рат међу српском емиграцијом на Флориди напокон окончани. У међувремену је ионако наступило време за нови рат и другу врсту емиграната. Чеда је један од њих, родом из Високог у БиХ, одакле је с породицом прво избегао у Горњи Милановац, да би крајем деведесетих година прошлог века отишао у САД, превазилазећи сопствено претходно запрепашћење тиме што било који Србин може да се сели код Американаца „након свега што су нам урадили”, каже он.

Одонда је пала нека врста помирења, на првом месту међу имигрантима из бивше СФРЈ.

„Ко је хтео да се туче, остао је тамо. Овде се добро слажемо”, каже још један од домаћина екипе новинара из Србије, Златко или, како га сад углавном ословљавају, Зак.

Животи су им свима заједно постали типично амерички, па је преокупираност кредитима заменила старе балканске задевице. Ушла је Америка и у цркву, где служба не само што се одвија и на српском и на енглеском језику наизменично него се током проповеди они повремено и мешају у фразама попут „about саборност” и „in greeting of домаћини славе”. Након службе и ручка, седа се у гломазне америчке аутомобиле и одлази на недељно ленчарење или неки активнији одмор. Колико су возачи на Флориди пословично ужасни, овде је сваки пут пре него што се седне у кола препоручљиво из свег се срца помолити, па и свећу у цркву запалити.


Коментари7
11073
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

сивошевић
лепршаво написано . исто се дешавало у разним имигрантским градовима широм света.. Хвала Боже нема више подела Црква је једна! Ускликнимо с љубављу светитељу Сави! Српске цркве и школе...
Beogradjanin Schwabenländle
У граду Ст. Петерсбургу, Флорида налази се музеј са највише експоната, изван Европе. Био сам у том музеју 4 пута, ако почнемо са тим да свако разуме уметност онако како то сам види, онда су експонати и занимљиви и имају поруку, као и велика скулптура у Чикагу, његов музеј на Коста Брави, и један мали хотел у истоименом месту Ла Франч, односно три брата који држе велики број експоната прилично приватне и интимне, све лични поклони великог мајстора. Био је одличан хотел, у малом месту које се и није видело са пута према Француској, ипак много њих, Шпанаца, је познавало и место и хотел у којем је боравило доста великана Холивуда. Ми смо спавали у соби Рок Хадсона или Џон Вејна. Одлична кухиња, супер бар који је водио јдан од браће, и био увек спреман да попије чашицу да гост не би пио сам. Најбоља дорада у огртачу од соли коју сам икада негде појео. Испред степеница за горње спратове налазила се велика слика једне балерине у природној величини. Свако јутро се нашао свеж букет.
Горан
Раскол и Други светски рат међу српском емиграцијом није окончан неким чудом, већ природним путем, упокојењем политичких емигранта и настанком нове генерације емиграната.
dr Slobodan Devic
Nacionalno pomirenje medju Srbima je neophodan i dovoljan uslov za nas opstanak. Od sveg srca pozdravljam pomirenje ...
Петар Јакшић
Имао сам више позива од родбине из Либертвила/код Чикага/ али ме само смрт може одвојити од Србије.Мало шта чинимо да људе вратимо у отаџбину.Мој ученик Милета Р.Миљанић ипак обнавља Српску цркву у Њујорку.Милетин отац Рако Миљанић био је борац славне 1о.херцеговачке бригаде,и гле муке Голооточки сужањ.Људска судбина.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља