Ово „некада” се односи на педесете и шездесете године прошлог века, кад сам био дете, а наше друштво на нижем технолошком нивоу него данас. Живео сам на селу, имали смо нашу пшеницу и кукуруз, бели осмак, сваки ред је личио на ниску бисера. Млели смо брашно на поточари, за целу годину, за погачу, чесницу, уштипке, проју и качамак.
Од мајских трешања, преко велике кајсије, па до шљива, крушака, јабука… никад нисмо били без воћа у кући преко целе године. Деда се бринуо о јагодама. Ми, деца смо преко лета излазили из Милијиног гаја плавих усана и прстију од купина. Чак је остајало мајци и за слатко. Сваког пролећа се „екипно” сејао кромпир, од деце па до бабе и деде, свако је имао своју улогу у овој операцији. Наравно без икаквог прашка и хемије. Није било куће у селу без свог парадајза, лука, купуса, шаргарепе, салате… Истина је да смо „оскудевали” у бананама. Пробао сам ову воћку први пут у седмом разреду основне школе. Али, ето, „трпело се” и без банане.
Преко летњег распуста, уместо да се цео дан брчкамо на Скрапежу, морали смо да чувамо стоку на пашњаку. Али смо зато имали млека, сира, кајмака… У јесен наше свиње нису излазиле из шуме док не би потаманиле и последњи жир испод храстових крошњи. Истина да им се није „посрећио” толики апетит. Њихова ребарца и пршуте су завршавали у сушари поред качаре.
У радњи смо куповали шећер, со у великом џаку за целу годину, и неколико флаша зејтина за велики пост. Ништа више?
Данас код мене и штала и свињац зврје празни… У мом селу, од Пожеге па до на врх Стрмца не може да се нађе више од пет-шест крава. Али и на Златибору крда и стада су се смањила. Од Мачката па до на врх Златибора нема више од четири-пет пари волова. Нас са опуштеним стомацима и добрим апетитом има ипак више данас него јуче. Одакле стиже месо у наше тањире данас? У Француској открише да у млевеној говедини има 15 одсто коњетине, од старих рага купљених у Румунији. Пре неколико година код нас се потроваше људи од „домаће препеченице”.
Бацимо се мало на читање оних ситних слова на етикетама намирница да бар „званично” сазнамо шта све гутамо. Поред тога треба додати зачине, конзервансе, сосове, додатке …. пестициде, отрове… Боје и друге материје, ситним словима исписане на декларацијама а које нису добродошле у организму.
Да може, наш би стомак завриштао „упомоћ”.
Драган Котарац,
професор физичке културе у пензији
