среда, 20.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:48

Тридесет година од завршетка совјетске интервенције у Авганистану

понедељак, 04.02.2019. у 15:55
Повлачење последњих совјетских снага преко Моста пријатељства

Пре тачно 30 година совјетска војска напустила је Авганистан повлачећи се преко Моста пријатељства на авганистанско-совјетској, данас узбекистанској граници. Међу последњима земљу у којој је током деветогодишњег рата погинуло 14.000, а рањено 50.000 совјетских војника, напустио је генерал Борис Громов изјавивши: 'Иза мојих леђа више нема совјетских војника.'

Био је то и службени крај авантуре коју су многи прозвали 'руским Вијетнамом', која и данас подједнако изазива расправе историчара. Авганистан као раскрсница централне Азије и земља која је вековима била мета интереса великих сила у другој половини прошлог века нашао се у жаришту Хладног рата, пише tportal.hr.

Потпуно непроходне авганистанске планине и пустињски терен одразили су се на етнички и језично јединствено већински паштунско становништво, док с друге стране, понајвише због разједињеног и неразвијеног друштва и важног геостратешког положаја, Авганистан није могао избећи пажњу и утицај САД и СССР-а који је 1979. године интервенисао због могућег пада комунистичке владе и јачања утицаја радикалних муслиманских покрета.

Шест година пре совјетске интервенције бивши авганистански премијер Мохамед Дауд из марксистичке Народне демократске странке Авганистана (НДСА) у јулу 1973. преузима власт војним ударом, оптужујући свог рођака и краља Мохамеда Захира за корупцију и лошу економску ситуацију. Дауд врло брзо свргава краља, али његови покушаји друштвених и економских промена били су потпуно неуспешни.

Део странке НДСА се одваја и као јака опозиција налази се на удару режима Дауда.  Прикључују им се остали делови НДСА и збацују са власти Дауда, као и чланове његове породице. На власт долази Нур Мухамед Тараки, главни секретар НДСА, који постаје председник Револуционарног већа и премијер новоуспостављене Демократске Републике Авганистан.


Генерал Борис Громов

Током прве године и по владавине НДСА покреће марксистичке промене, али традиционално авганистанско друштво лоше прихвата закон о променама брачних обичаја и аграрну реформу, а додатне проблеме ствара прогон традиционалне елите, посебно верских поглавара и интелектуалаца.

Већ у лето 1978. почиње побуна у регији Нуристан на истоку земље и поприма обележја грађанског рата. Годину дана касније заменик премијера Хафизула Амин преузима власт након убиства свог претходника Таракија.

Због совјетског утицаја, и добрих односа Москве и Кабула, у сукоб се укључује и америчка тајна служба која почиње пружати помоћ противничким фракцијама. Амерички председник Џими Картер почетком јула 1979. потписује директиву којом је ЦИА добила овлашћење за ширење прикривених пропагандних операција против револуционарног режима Таракија.

Ширење те пропаганде, према неким аналитичарима и историчарима, био је унапред смишљен потез којим је Вашингтон намерно дао Москви повод за интервенцију како би је увео у сукоб који се не би могао добити због великих трошкова и непроходног терена. У то време Москва је са Кабулом, поред дипломатских, одржавала војну сарадњу па је на Аминов захтев у Авганистан послат совјетски падобрански батаљон.

Долазак ових трупа само је распирио немире и запретио дестабилизацијом Аминове владе, па је у земљу стигла и совјетска 40. армија која се састојала од две моторизоване дивизије, падобранске дивизије, јуришне бригаде и два моторизована пука. Совјетска војска је, наиме, требала помоћи регуларној авганистанској војсци у борбама с исламским герилцима у непроходним планинским деловима земље.


Совјетски војници испред јуришног хеликоптера Ми-24 

Москва се одлучила на пружање помоћи како би се очувала авганистанска комунистичка револуција, а истовремено је веровала да Амин није способан да изврши тај задатак, пре свега зато јер је КГБ тадашње вође СССР-а уверавао да управо Амин дестабилизује ситуацију у земљи. Коначни повод за његово уклањање била је информација агената КГБ-а да су двојица Аминових телохранитеља јастуком угушила бившег председника Таракија и да је он агент ЦИА.

У врху совјетске војске појавила се сумња у ту причу, па је совјетски политички савјетник, генерал Василиј Заплатин, означио четворицу Таракијевих министара као покретаче дестабилизације, а причу да су Амин и његова двојица касније погубљених синова амерички агенти оповргла је и Аминова супруга која је напустила Кабул и отишла живјети у - Совјетски Савез.

Због критичне безбедносне ситуације 27. децембра 1979. око 700 припадника совјетске војске, укључујући 54 припадника специјалних снага КГБ-а из одреда Алфа и Зенит преобучених у авганистанске униформе, заузимају владине, војне и медијске зграде у Кабулу, као и примарни циљ – Таџбегову палату у којој се налазио Амин.

Операција је почела предвече, када је одред Зенит уништио главне комуникацијске чворове паралишући афганистанску војну команду. Неколико минута касније совјетски специјалци на јуриш освајају Таџбегову палату и зграде министарстава, а већ ујутро идућег дана совјетска војска објављује на Радио Кабулу да је Авганистан ослобођен Аминове владавине.

Истовремено, совјетски Политбиро истиче како се службена Москва придржавала споразума о пријатељству, сарадњи и добросуседским односима који је потписао претходни председник Тараки, рачунајући да ће Аминов пад окончати борбе за власт у странци НДСА и смањити незадовољство у земљи.


Муџахедин са противавионском ракетом Стингер

Поред тога, Совјети изјављују да је Аминово погубљење обавио Авганистански револуционарни средишњи одбор који је за председника владе изабрао бившег заменика премијера Бабрака Кармала, а којем је тадашњи предсједник Совјетског Савеза Леонид Брежњев честитао на победи.

Совјетске копнене снаге улазе у Афганистан 27. децембра са севера, а размјештање трупа почело је тек након што је падобранска дивизија из Витебска слетела и обезбедила аеродром у Баграму. Након размештања совјетска војска није успела успоставити власт изван Кабула.

Будући да је више од 80 осто државе било изван владине контроле, почетна руска тактика да се бране градови и војне инсталације проширена је на борбу с антикомунистичким муџахединима у којој су суделовали углавном совјетски резервисти.

Та се одлука показала погубном јер они нису били довољно обучени и опремљени за антигерилску борбу у планинама. С друге стране, авганистанске герилце финансирале су и обучавале САД и савезници који су муџахединима доставили противавионске ракете Стингер, којима су лако могли обарати совјетске авионе приликом полетања и слетања.

Совјетски војници често су били у ситуацији да се боре против цивила због тактике герилаца, а операције уништења побуњеника редом су завршавале пропашћу јер су муџахедини на својој страни имали локално становништво и заштиту планина које совјетска војска није добро познавала.


Последице сукоба у Кабулу пре совјетске интервенције

Средином 1985. године седам главних побуњеничких организација оснива савез ради координације војних операција против совјетске војске, а већ крајем исте године приближавају се Кабулу покренувши ракетне нападе против комунистичке владе.

Стога је немогућност Совјетског Савеза да угуши побуну, придобије значајнији број авганистанских следбеника и обнови авганистанску војску захтевала све више директне употребе снага, што није добро прихваћено међу грађанима.

Не могавши војно поразити побуњенике, Москва 1986. замењује Кармала Мохамедом Наџибулахом, бившим шефом афганистанске тајне полиције (КХАД) који под контролом Совјета доноси нови устав који гарантује вишестраначје, слободу говора и исламски правни оквир у независном правосуђу.

Годину касније Наџибулах представља политику националног помирења коју су развили стручњаци из Комунистичке партије СССР-а. Упркоас великим очекивањима, нова политика није учинила популарнијим режим који је подржавала Москва, нити је подстакла побуњенике на преговоре с владом.

Иако су неслужбени преговори око совјетског повлачења почели још 1982, владе Авганистана и америчког савезника Пакистана су 1988, уз гаранције Москве и Вашингтона, потписале Женевски мировни споразум, чиме је Наџибулах стабилизовао своју политичку позицију да би подржао совјетско повлачење.

Према споразуму, повлачење совјетских снага започело је у јулу 1987, а завршено је почетком фебруара 1989. У десетогодишњем рату на погинуло је више од 15.000 совјетских војника, а готово милион Авганистанаца није преживело ту ратну деценију.

Грађански рат у Авганистану наставио се и након повлачења совјетских снага. Наџибулахов режим, иако без значајне подршке и међународног признања, успева да остане на власти до 1992., али и он пада након што генерал Абдул Рашид Достан са својом узбечком полицијом прелази на талибанску страну. Земља је економски била потпуно уништена, а нова трвења довела су до сукоба који још увијек трају.

 


Коментари7
45752
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dijaspora Düsseldorf
Svi koji do sada probali prekinuti evoluciju tog naroda sü lose prosli ! Prvo Rusi koji sa povucenim repom nestali ( nece reci porazeni) rezigrirano a kasnije Amerikanci takodjer! Sada drugi narodi iz redova NATO trebaju da vade " vruce gestenje iz Vatre ( da ginu)koju sü podmentuli Amerikanci kao sto su to cinili u Koreji Vijetnam Irak Libija Sirije u biti i u Sirbiji sa uzasnim razaranjima i zrtvama!
MilanM
Najinteresantniji detalj je izostavljen: nakon sto su se Sovjeti povukli iz Avganistana, Amerikanci su shvatili da su silni poklonjeni stingeri ostali u rukama radikalnih islamista (nekoliko ih se dokopao i Iran) koji bi ih lako mogli upotrebiti u bilo koje svrhe, pa i protiv njih. Tada je neko u Vasingtonu dosao na "sjajnu" ideju da mudzahedinima ponudi novac za vracanje stingera (koji su im prakticno poklonjeni). Milioni dolara su zavrsili u rukama islamista a ukupan broj vracenih stingera je i dalje ostao u Avganistanu.
Леон Давидович
Читав свет изузев неких мањих земаља био је тада против Совјета. Не само да је против била САД и њени савезници већ и Кина, бројне исламске земље итд. Сви су подржавали побуну против власти у Авганистану и Совјета, наоружавали их најмодернијим оружјем итд. Резултат видимо СССР-а више нема, а у Авганистану хаос и дан данас.
мргуд
Што ће рећи да америка тамо мешетери већ тридесет година.
Данило
Марксова теоријаа о одумирању државе ушла у завршну, практичну фазу - дрпај, кради, варај, отимај...док не цркне.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља