Дуже од 70 година живим са породицом у Улици маршала Бирјузова. Она се налази у близини Обилићевог венца. Обе су проглашене пешачким зонама, али је Обилићев венац сређен пре него што је „сређена” моја улица.

Током година сам се навикао на извесне погодности, док нису почели радови на изградњи пешачке зоне. Могао сам, на пример, да паркирам ауто у близини куће где станујем, али то моје грађанско право ми је ускраћено од јачег права – права државе и власти. Иако сам инвалид у позним годинама, моје право се истопило. Сада морам да пешачим до паркинга, где сам уграбио слободно место за кола, а када путујем са стварима, или када допутујем, боље, да не говорим.

Обилићев венац је сређен максимално добро. Жардинијере са цвећем и зеленом травом, клупе за одмор, лампиони са дрворедима, све је савршено. Ако је овим радовима руководио главни градски урбаниста, г. Фолић, честитам.

Неколико десетина метара ниже долази се у моју Улицу маршала Бирјузова. Њу је вероватно „радио” неки лош ученик Фолићев. Нема ништа на том равном простору. Нема говора о естетици. На Обилићевом венцу су поређане мермерне плоче по законима ликовности, коцке су ређане брижљиво и са „бордуром”, која се прислања уз фасаде зграда и која обилази жардинијере, дрвореде. Све је како треба и како би уметници то правилно и урадили. А у мојој улици, ништа од тога. Ређано је „без везе” и без икаквог ликовног правила.

И на крају гледам с тугом на моју улицу, празну и недорађену. Пре ми личи на двориште за шетњу затвореника у неком КП дому, или на касарну за обуку војника.

Не знам тачно шта се збивало, али наша улица постаде „пасторче” градских власти.

Мишо М. Младеновић,
акад. сликар и писац, Београд