уторак, 19.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:20
СЕЋАЊЕ НА ДРАШКА РЕЂЕПА (1935–2019)

Сурови елитиста

Нико слаткоречитије, разбарушеније, маштовитије и заводљивије није писао о тако великим и озбиљним књигама од њега
Аутор: Милисав Савићсреда, 06.02.2019. у 16:00
(Фото Р. Канишић)

Писао је, седамдесетих година прошлог века, књижевну критику за Политику. Тада су само најбољи критичари писали за наш најстарији лист: Џаџић, Палавестра, Мишић, Глушчевић, Михиз... Као припадник те старе и величанствене гарде, и Драшко Ређеп, ученик и следбеник великог Душана Матића, дао је изузетан и немерљив допринос афирмацији модерне уметности. Не чуди да је био у НИН-овом жирију (тада је овај недељник припадао Политикиној кући), у жирију у којем су заиста седели критичари, који је доделио награду двојици великана, Црњанском и Кишу.

Све што је вредело у српској и југословенској књижевности на време је уочио и безрезервно подржао. Сматрао је да критика, по стилу, језику, по комуникацији са читаоцем, не треба да заостаје за прозом и поезијом, да и она сама треба да представља врхунско штиво, посластицу за читање. Нико слаткоречитије, разбарушеније, маштовитије и заводљивије није писао о тако великим и озбиљним књигама од њега. Основна Драшкова теза јесте – мада је никад није експлицитно изрекао – да књижевност пишу најбољи за најбоље. У свом дугом критичарском послу Драшко је углавном био за најбоље, био је сурови елитиста.

Био је велики путник, тако да се његова есејистичка прича гранала, трагом му омиљеног писца Растка Петровића, широм Европе, од Париза, Лондона, Минхена, Мадрида, Варшаве па до незаобилазне Фиренце и Венеције. А кроз ту причу дефилује на стотине и стотине наших и страних писаца, сликара и филмаџија, познатих и мање познатих, међу њима понајвише оних с којима се Драшко дружио. Списак Драшкових пријатеља и познаника је импозантан, као да је његов дом у Ђирпановој 49 био железничка станица, у коју су непрестано пристизали путници из свих европских возова.

Ћирпанова 49 постаће и остаће наш најпознатији књижевни салон, после оног Матићевог у Београду. Иако отвореног, светског духа, Драшко се увек враћао својој Војводини, дубоко везан за њену масну земљу и плаво небо. Онда је разумљиво зашто се Милош Црњански, по повратку из емиграције, већ остарео, неповерљив према сваком, јер сумња да ће бити ликвидиран, отворио тада младом Драшку Ређепу, откривајући се у свом младалачком издању, као пргав и заједљив, али меланхоличан и утучен, као духовит и луцидан, али и са горким талогом одисејевске судбине у устима. Осим о Црњанском, Драшко је оставио лепе странице и о другим војвођанским писцима: Исидори Секулић, Мирославу Антићу, Жарку Васиљевићу...

Каже се да песници не старе. Драшко Ређеп је показао да и критичари не старе. А то је могуће само ако сте одавни, посвећени заљубљеник књижевности.


Коментари4
40004
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vladija Sarac
Ne znam iz kog razloga se precutkuje da je ovaj covek bio i "filmski stvaralac". Bi oje direktor "Neoplanta filma" kad su silne pare nestale za vreme snimanja partizanske limunade "Veliki transport", a firma otisla u propast. Daleko od toga da je necim zaduzio Vojvodinu.
Tatjana Popovic
Predivan clanak. Inspirisali ste me da se ozbiljnije pozabavim ovim izuzetnim covekom. Hvala Vam.
Laza
Kum kumu pise pismo da vise zajedno nismo i da uz smrt ide uvek nesto preterano (kuca je i salon i zeleznicka stanica i slicne nepotrebnosti,najvise ono da je prepoznao SVE STO VALJA i tome slicno). I kad covek umre,treba o njemu mirno i tacno. Ako nije tako,nekrolog postaje humoreska ili groteska. Pokoj pokojnom!
Kritika
Poslednji veliki kritičar. Pa vidmo ko sad sedi u žiriju za NINovu nagradu...
Препоручујем 3

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља