недеља, 13.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:57

Учила сам од најбољих

Инжењер пејзажне архитектуре Ивона Пантелић пронашла је себе у водитељској и новинарској професији на РТС-у, као презентер у Дневнику два
Аутор: Љиљана Петровићнедеља, 10.02.2019. у 12:30
(Фото Гордан Јовић)

Познато лице Радио-телевизије Србије, Ивона Пантелић је рођена, одрасла и школовала се у Београду, где је завршила гимназију „Свети Сава” и дипломирала пејзажну архитектуру на Шумарском факултету. Још у току студија 1992. пријавила се на конкурс за новинаре сараднике, Београдског програма РТС-а.

Онда је у емисији САТ почела да прати догађаје на тржишту аутомобила. Како би завршила започети факултет, привремено је напустила телевизију и дипломирала. Некако у то време, добила је позив од Душана Убовића из РТС-а да прати и најављује временску прогнозу. Прихватила је предлог, али је упоредо припремала прилоге из екологије и из пејзажне архитектуре. Затим је, док је уредник програма за иностранство био Слободан Буквић, радила као водитељ Сателитског програма. Од 1995. је у Информативној редакцији, где је водитељ Вести и Дневника.

Гледаоци су одавно запазили да на ТВ екрану делује убедљиво и самоуверено, има одличну дикцију и добро држање пред камерама. Сада често води Дневник, у 19.30. Да ли јој ова промена прија?

– Свака промена прија – каже наша саговорница. – Али, колико прија, толико и одговорности доноси. Вести трају пет минута, остали Дневници 15-20 минута, а ударни, у 19.30, је десет минута дужи. Највише се гледа, највећа пажња је уперена ка њему. Иако сам први пут водила Дневник два са 28 година, ипак нема опуштања. Сат и по времена пре укључења у програм никоме се не одазивам на приватне телефонске позиве читам текстове, са уредницима се договарам... У то доба чак ни моја кћерка Маша не може да ме зове.

Болест са којом се борила протекле године није је одвојила од посла. Све време је радила, иако је имала озбиљну операцију. Јако је захвална својим колегиницама што су биле упорне да оде на мобилни мамограф, искористи могућност и обави превентивни преглед у РТС-у. И да се на време ухвати укоштац са опаком болешћу. Недавно је говорила на прес конференцији у Јавном сервису поводом акције „Рак је излечив”, јер је желела да нагласи да је најважније благовремено открити болест. Али и о томе да здрави људи промене став према онима који се лече од рака – да не треба се плаше, да их не гледају са подозрењем, да их не маргинализују. Осмехом и подршком олакшаће им тешку борбу. A лекари опште праксе могли би да скрену пажњу људима, посебно женама у озбиљним годинама да редовно иду на контроле, да им помогну у томе, , посаветују, усмере, дају списак прегледа и анализа које у одређеним годинама треба урадити,наглашава Ивона Пантелић

Разговарамо сат и по времена у ресторану у Таковској 10 пре њеног уласка у шминкерницу. Сазнајемо да Информативна редакција има седам презентера данас, а да су Иванка Ристовски и Милица Недић уреднице и водитељке. Прича нам и о Душанки Калањ, легендарном спикеру Дневника. Била јој је узор…

– Душка Калањ није имала своју децу, ми смо били њена деца. Када нам није држала часове, позивала нас је у стан. Њено искуство упијали смо као сунђер. Учила нас је како да се понашамо у студију, колико је битно имати став, затим шта да радимо са гласом и телом, причала нам је какву су шминку користиле водитељке из њене генерације. Посебно је волела да нас окупи око Нове године, за њен рођендан, да приреди журке и пева руске циганске песме. Лепо је певала и знала је да забавља друштво. Као и спикерка Данка Нововић, која сем за певање има и таленат за имитацију. Душанка Калањ нам је говорила и о раду у телевизији крајем педесетих и почетком шездесетих година прошлог века. Било је то друго време. Са сетом је причала како је градоначелник у Шибенику, где се школовала, сваки пут дочекивао на аеродрому, и како су се некад забављали путујући бродом „Галеб”.

Били су то поучни сусрети за Ивону Пантелић. Тако је открила шта је најважније за спикера или водитеља вести.

– Данас нам недостају та дружење. Поготово са младим новинарима који су недавно дошли и готово да су вршњаци моје ћерке. Радујем се сваком снимању новогодишњег програма. Три године сам део овог свечаног музичког мозаика. У та два-три дана снимања проведемо око десет сати заједно. Певамо, играмо, мало се дружимо, дочекамо Нову годину два пута. После тога сви се једни другима осмехујемо, некако смо повезанији, као да смо негде путовали заједно.

Чујемо да су обавезе које је имала у току дана навеле да прође поред једног индијског ресторана и није могла да одоли а да не сврати и купи салату од першуна по препоруци својих пријатеља. Понудила је и нама да пробамо.

У даљем разговору прелазимо на породичне приче...

– Мој отац је дошао из Аранђеловца, завршио је Машински факултет, а мајка је дошла из Зрењанина и дипломирани је економиста. Овде су се упознали на студијама, венчали, добили мене и сестру. Некако су нас опуштено васпитавали, ништа нисмо морале. Чим сам дипломирала тата ми је купио аутомобил. Одмах ми је дао да возим. Шта год ми се догађало, никада није био у паници. „Све ћемо ми то да средимо, закачићемо ауспух овде и вози даље.” Он их је возио преко дана, а ја увече. Ја нисам таква. Данас је другачије. Све је опасније. И мора много да се води рачуна о деци. Да се заштите. Моја Маша тренира гимнастику од четврте-пете године. То је тежак спорт. Освојила је многе награде, била је јуниорска првакиња Србије са 14 година. Сада завршава гимназију и припрема се за упис на факултет. Од руке јој иду природне науке, видећемо.

Наша саговорница је као студент генерације стекла диплому инжењера пејзажне архитектуре, али није успела да нађе посао у струци. Чули смо да често саветује пријатеље око избора биљака за уређење дворишта, као и о томе како их одржавати. То је опушта и у томе истински ужива.

Због тога што је морала трећи пут у току овог разговора да помери аутомобил са паркинга али и да почне припреме за Дневник, у 19.30 морали смо да се опростимо. Као прави домаћим нас је испратила, а онда кренула журним корацима, јер је њу тек чекао посао... Радила је и преко викенда.

Поносна на пројекат „Једно дрво за једног ратника”

Ивона Пантелић била је део пројекта „Једно дрво за једног ратника” и на то је веома поносна. Од октобра 2014. године до краја 2018. засађено је 1.300.000 садница, сваки погинули ратник у Великом рату добио је своје дрво. Она је засадила дрво на Авали, у близини Споменика незнаном јунаку. Ниједна од земља савезница ништа слично није урадила.

Мораш да се родиш за спикера

Примећује да свако време захтева своје, да се језик мења. Ипак, сигурна је, мора се имати природан дар, иначе, боље је не радити овај посао.

– Постоје сегменти у овој професији који се не могу ни уз вежбу савладати. Мораш да се родиш за спикера. Можда зато гледаоци не воле водитеље, презентере који воле да се само сликају. Ми на РТС-у имамо стандарде којих се чврсто придржавамо – каже Ивона Пантелић.


Коментари2
6da4e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

predrag radović
očigledno se radi o normalnoj i pristojnoj osobi.Molim da ostane takva
Staniša Mladenović
Није проблем у спикерима, већ у ономе што читају.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља