уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:36

Крај последњег кишобранџије

Светски дан кишобрана ове године последњи пут слави радња на Дорћолу, једина у којој се могу поправити амрели -Власница Татјана Живковић због реституције напушта локал у Вишњићевој улици, а опстанак посла је неизвестан
Аутор: Ана Вуковићнедеља, 10.02.2019. у 21:00
(Фотографије А. Вуковић)

Не треба га отварати у кући, јер то, верује се, привлачи несрећу. Под њим увек има места за двоје. Некада је био симбол моћи и припадности племству. Данас га носе сви – мушкарци, жене, деца... а старијима некад зна да послужи и као штап на који могу да се наслоне док ходају... Реч је о кишобрану, предмету за који се верује да постоји вековима, а као његова прапостојбина помиње се Кина.

Светски дан кишобрана обележава се данас, а у Београду, последњи пут после пола века, овај датум дочекује и мала кишобранџијска радња на Дорћолу. Локал у коме послује последња Мохиканка свог заната Татјана Живковић реституцијом је враћен старом власнику који је одлучио да простор од петнаестак квадрата прода. Уколико не нађе друго место на коме би радила, Татјана ће морати заувек да затвори своје мало царство кишобрана које се сада налази у Вишњићевој улици.

Заштита од кише за двоје

– После Другог светског рата овде је био кишобранџија који се, колико се сећам мамине приче, звао деда Илија. Кад је он умро, пошто није имао наследника, неколико година радња је била затворена. Мама се тада бавила текстилом, па је на предлог трговачких путника који су долазили у локал у коме је радила, одлучила да покуша и добила је од општине локал у закуп на четири деценије. Овде смо још од 1969. – почиње Татјана причу о породичној радњи.

Велики, мали, женски, мушки, једнобојни, шарени... ови кишобрани причају причу о оном некадашњем, али и овом новом Београду. Сведоци су времена, моде и бројних занимљивих прича својих власника. Неке су Београђани решили да поправе како би их сачували, јер су им драге успомене. Други су превише вредни и квалитетни да би се једноставно бацили. Има оних који су их толико добро служили на неумољивој кошави, па суграђани једноставно не желе да заврше у контејнерима већ хоће да их спасу.

Али, међу више стотина кишобрана су и они који попут Пируете, Скитуљка, Деветара Цокулића... из популарног цртаћа „Ципелићи”, чекају власника који их је заборавио и више никада неће доћи. Зато, ко зна какве ли се само чаролије дешавају кад Татјана на крају дана закључа радњу. Да ли и кишобрани попут старих, прашњавих ципела из популарног анимираног филма за децу, оживе? Шта ли причају?

Црни велики кишобран сигурно најдуже памти. Стар је, како Татјана процењује по дрвеној, изрезбaреној, али прилично ољуштеној дршки, око стотину година. Када би могао да говори, можда би осталим кишобранима рекао и колико је само тужан јер се газда, упркос доброј служби, никада није вратио по њега од како га је оставио да би му Татјанина мајка Љубинка повезала жице.

Пребирајући међу кишобранима, Татјана показује мали, црни, на расклапање, из педесетих година, а затим вади један сивобеж боје из раних седамдесетих.

– Ово је модел из 1974. године и joш ради. У то време су се кишобрани израђивали са челичним жицама. То је био квалитет. А погледајте тек овај како је блесав! Са зеленом, кожном дршком. Кад га узмеш у руке, осећаш да имаш прави кишобран – одушевљено прича Татјана.

У то, некадашње време су, каже она, најпопуларнији били немачки „книрпс” кишобрани. Коштали су 100 марака и носили су их имућнији Београђани.

– Уз книрпс, коболд је важио за најбољи. Они који су њих куповали, знали су да имају ствар која ће трајати – прича Татјана и додаје да после осамдесетих произвођачи доносе другачији дизајн и моделе. Није више било челичних жица. Почели су да се користе алуминијум и пластика.

Уникатна дршка од сто лета

– И некадашње платно се разликовало, били су то јачи материјали. Данас су танки и без густине. Ево, погледајте овај! Од чисте свиле, из шездесетих година. Раније је то било отменије, даме су користиле цветне дезене. Народ је тад много више полагао на изглед кишобрана. После неколико година, када власнику дојади материјал, он хоће нови, изабере дезен и изради се пресвлака – објашњава власница последње београдске кишобранџијске радње и додаје да је за ту услугу њена мајка наплаћивала 20 марака, док је она данас обавља за 1.000 динара. Али, као и квалитет кишобрана, падале су и цене рада кишобранџија, упркос томе што су животни трошкови расли.

Некада се, каже, Татјана, знало, њена мајка је понедељком ишла на фризуру и сређивање ноктију. Возила се таксијем. Лепо се живело од посла кишобранџије. Али, данас је све мање суграђана који долазе у Вишњићеву 6. Цене су много ниже, а на посао утичу и они који Татјану изложе трошку поправке, па се потом више никада не врате и не плате урађено. Зато је она одлучила да неке од непреузетих кишобрана – прода. Наљутила се, каже, и даје их, за 400, 500 динара. Има и оних чија је поправка коштала много више, па су зато и скупљи.

– Недавно ми дође једна госпођа са цедуљом и уредно тражи кишобран. Нисам могла да га нађем, а онда случајно видим да га је на поправку донела пре две године. Каже, зар је то неки проблем. Рекох, госпођо, примате ли ви плату сваког месеца? Каже, да. Мислите ли ви да и ја треба да примим плату? А она се зачуди: па зар ви од овога живите?! – препричава Татјана, која је иначе, како каже, несуђени фармацеут.

Радњу је преузела када је њена мајка због здравља морала да се повуче. Није ни сањала да ће из ње морати да се исели. Нови власник дао јој је рок до јуна. Татјана би са послом наставила, али закупнине локала су огромне, а она то не може да плати.

– Нисам покушала да се упишем у регистру старих заната јер, како ми је речено, поправка кишобрана нема тај статус. Писала сам заменику градоначелника Горану Весићу, тражила сам му да помогне да сачувамо ову радњу. Надам се да ће ускоро и одговорити. Било би одлично када би нам град понудио неки други локал, у коме бисмо могли да наставимо педесетогодишњу традицију – нада се Татјана Живковић.

Простор у Вишњићевој 6 за њу није само радно место. Она је ту провела читав живот. Са друштвом из основне школе радо је овде долазила и седела на степеницама у нуспросторији, док им је мајка правила сендвиче. Татјанин отац, умро је баш у овој радњи, једног дана после ручка. Сада у њој своје успомене стварају и Татјанина деца, које је она научила да се никада не стиде заната од кога живе. Ова породица још се нада да ће посао, за који су везани већ три генерације, упркос свим проблемима наставити. Ако надлежни помогну, можда ће се Светски дан кишобрана, у Београду славити и наредних година, али на некој другој локацији.

Музеј кишобрана

У месту Ђињезе на северозападу Италије налази се једини светски музеј посвећен кишобранима и сунцобранима. У њиховој колекцији постоји на хиљаде примерака међу којима су и неки са историјским и културним значајем. На овом месту чувају се успомене на некадашње алате и начине израде, али и кишобрани попут оног који је припадао краљици Маргарити Савојској, или другог који је носио италијански родољуб Ђузепе Мацини.

У Мејну постоји још један музеј, сличне намене. Он је посвећен футролама кишобрана а основала га је Ненси Хофман која је прикупила више од 2.000 ових футрола из 66 земаља света.

Занимљивости

• Кишобрани су у почетку сматрани женским аксесоаром све док Енглез Џон Хенвеј у 18. веку није шокирао Лондон када се по повратку из Француске и сам прошетао носећи овај предмет.

• Највише кишобрана производи се у Кини, а у Шангају постоји више од 1.000 фабрика које се баве њиховом израдом.

• Осим што су заштита од кише, али и модни детаљ, кишобрани у модерно доба могу имати и знатно опасније намене. Бугарски дисидент Георги Марков настрадао је од отровне куглице коју је на аутобуској станици његов убица неприметно испалио из модификованог кишобрана.


Коментари11
fd7e8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Citalac
Divan tekst, pravi "Politikin" rukopis.
milutin
Zastitite stare zanate, to je deo kulturnog nasledja! Vesicu javi se budi covek!
Dorchol
Prethodnoj vlasnici sam ostavio kišobran na popravku, rekla mi je pet puta "dođite prekosutra" i nikad popravljen. Umesto kuknjave za "starim zanatima" malo više profesionalnosti, nadam se da će nova vlasnica to umeti.
natalija
Nadajmo se da će neko (grad, privatna lica) Tatjani pomoći da zadrži firmu.... Ps. Inače postoji još jedna takva uspešna firma u Beogradu u Ždanovoj (Resavskoj) iznad nekadašnjeg Nolita (knjižare). Majka i ćerka već decenijama vode tu dobru i potrebnu firmu....
Suncica
U Resavskoj nisu postojale majka i cerka, vec divni ljudi gospodin i gospođa koji su vodili tu radnju, i ostavili je rođaku.
Препоручујем 2
Драган Марковић
Шта би са оном причом да ће Балканска да постане улица старих заната, да ће ту да пребаце преостале ретке и старе занате и да дају људима одређене олакшице да би Балканска постала туристичка зона? Уместо тога, реконструкција релативно кратке улице је трајала неколико месеци дуже и за то време је затворено неколико радњи јер има је промет због раскопане улице опао и до 80%.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља