Текст „Гра­ђан­ска не­по­слу­шност и по­ре­ска по­ли­ти­ка” Ми­ла­на Са­ва­то­ви­ћа, об­ја­вљен у ру­бри­ци „Ме­ђу на­ма” охра­бру­ју­ћи је уто­ли­ко што на­чи­ње те­му ко­ја на­ди­ла­зи днев­на по­ли­тич­ка пи­та­ња и отва­ра про­стор за раз­ми­шља­ње у јед­ном ши­рем кон­тек­сту. Усу­ђу­јем се да по­ну­дим раз­ма­тра­ње о мо­гућ­но­сти ко­ре­ни­тих, су­штин­ских про­ме­на на гло­бал­ном ни­воу. 

Сим­бо­лич­ним ру­ше­њем бер­лин­ског зи­да, ка­пи­та­ли­зам је у свим сво­јим ва­ри­јан­та­ма остао је­ди­ни не­спо­ран си­стем, да би, без кон­ку­рен­ци­је и оспо­ра­ва­ња, не­спу­та­но до­зво­лио сво­јој пре­да­тор­ској при­ро­ди да се раз­мах­не до екс­тре­ма. Да ли је та­ко мо­ра­ло би­ти? Да ли се по­бед­нич­ки ка­пи­та­ли­зам мо­же по­пра­вља­ти фи­скал­ним ме­ра­ма та­ко да по­ста­не си­стем прав­де и ствар­не рав­но­прав­но­сти и сло­бо­де? Да ли се со­ци­ја­ли­зам мо­гао, или још мо­же, до­гра­ђи­ва­ти и по­пра­вља­ти да би нај­зад, дру­га­чи­јим ме­то­да­ма, за­сно­ва­ним на свом из­вор­ном кон­цеп­ту ху­ма­ни­за­ци­је дру­штва, по­стао си­стем сло­бо­де, прав­де и рав­но­прав­но­сти? 

Ка­пи­та­ли­зам је, у окви­ру свог етич­ког кон­цеп­та, до­сти­гао вр­ху­нац. Да­ље од со­ци­јал­них по­стиг­ну­ћа у, на при­мер, у Нор­ве­шкој, не мо­же да се раз­ви­ја а да не угро­зи са­ме сво­је осно­ве. Со­ци­ја­ли­зам, на­про­тив, ко­ји ни у јед­ном од сво­јих по­ку­ша­ја ни­је од­ма­као да­ље од по­вр­шне при­ме­не не увек до­вољ­но схва­ће­не иде­је на ко­јој по­чи­ва, оста­је отво­ре­но по­ље за но­ву прак­су и но­ве ме­то­де. Тај но­ви жи­вот иде­је со­ци­ја­ли­зма усло­вљен је при­ла­го­ђа­ва­њем ње­го­ве основ­не иде­је про­ме­на­ма ко­је су у ме­ђу­вре­ме­ну на­сту­пи­ле на ни­воу тех­но­ло­ги­ја и на ни­воу ма­те­ри­јал­ног ста­ња пла­не­те на ко­јој жи­ви­мо. Ста­ра кон­цеп­ци­ја рад­нич­ке кла­се по­чи­ва­ла је на ис­ку­ству ма­ну­фак­тур­не про­из­вод­ње и пр­ве ин­ду­стриј­ске ре­во­лу­ци­је, на ис­ку­ству ис­цр­пљу­ју­ћег фи­зич­ког ра­да и екс­трем­но ви­дљи­вих по­сле­ди­ца екс­пло­а­та­ци­је. Бор­бе­ност та­ко де­фи­ни­са­не рад­нич­ке кла­се про­ис­ти­ца­ла је из крај­ње ег­зи­стен­ци­јал­не угро­же­но­сти ко­ја да­нас ни­је у тој ме­ри очи­глед­на. По­стиг­ну­ћа син­ди­кал­них по­кре­та, с јед­не стра­не, и кон­зу­ме­ри­стич­ка иде­о­ло­ги­ја ка­пи­та­ли­зма с дру­ге, го­то­во су у пот­пу­но­сти не­у­тра­ли­са­ле бор­бе­ност оног де­ла дру­штва ко­је би од­го­ва­ра­ло де­фи­ни­ци­ји кла­се „ко­ја ни­је вла­сник сред­ста­ва за про­из­вод­њу”. 

Иде­ал да­на­шњег рад­ни­ка ни­је да ство­ри дру­га­чи­је дру­штво за­сно­ва­но на ху­ма­ни­стич­кој иде­ји уда­ља­ва­ња од од­но­са у ани­мал­ном све­ту, већ, на­жа­лост, да уз на­пор ко­ји не до­во­ди у пи­та­ње ње­го­ву ег­зи­стен­ци­ју, и сам ство­ри ми­ни­мум соп­стве­ног ка­пи­та­ла и пре­ђе у ка­те­го­ри­ју ка­пи­та­ли­ста. На че­лу сле­де­ће ко­ре­ни­те про­ме­не људ­ског дру­штва ста­ја­ће про­све­ће­ни и обра­зо­ва­ни љу­ди без лич­ног ин­те­ре­са ко­ји би их де­тер­ми­ни­сао, али и огра­ни­ча­вао, ко­ји ће на пра­ви на­чин оба­ви­ти иде­о­ло­шку (у нај­ши­рем сми­слу) при­пре­му, „отво­ри­ти очи” не са­мо екс­пло­а­ти­са­ни­ма већ и екс­пло­а­та­то­ри­ма. Без про­ме­не све­сти и код са­мих екс­пло­а­та­то­ра, а на ко­ју ин­те­лек­ту­ал­ци има­ју за­да­так да де­лу­ју, сва­ки по­ку­шај ре­во­лу­ци­је ће пре или ка­сни­је за­вр­ши­ти као на­си­ље или од­го­вор на на­си­ље ко­је ће сва­ка од стра­на прав­да­ти ле­ги­ти­ми­те­том за­сно­ва­ним на ети­ци сво­је кла­се. Со­ци­ја­ли­зам као прак­са ни­је про­пао због на­вод­не еко­ном­ске не­у­спе­шно­сти, већ упра­во због по­сте­пе­ног при­хва­та­ња ка­пи­та­ли­стич­ке ети­ке и при­ста­ја­ња на на­вод­ну „при­род­ну не­јед­на­кост”, због од­у­ста­ја­ња од са­мог сми­сла про­из­вод­ње као на­чи­на за­до­во­ље­ња ствар­них по­тре­ба, да би се пре­пу­стио ка­пи­та­ли­стич­кој прак­си ства­ра­ња ве­штач­ких и че­сто ап­сурд­них по­тре­ба чи­ји је је­ди­ни мо­тив про­фит до­ве­ден до ап­сур­да где три­де­се­так по­ро­ди­ца еко­ном­ски вла­да све­том и екс­пло­а­ти­ше га. То ће би­ти дуг про­цес, али нео­п­хо­дан. До та­да, фи­скал­ном по­ли­ти­ком се до­не­кле мо­же убла­жи­ти ефе­кат бе­со­муч­не екс­пло­а­та­ци­је, али не и ис­ко­ре­ни­ти њен узрок. Као што је, у не­што дру­га­чи­јем кон­тек­сту, го­во­рио Бог­дан Тир­на­нић, то је као кад се на „пр­ља­ве но­ге обу­ју чи­сте ча­ра­пе”. 

Вла­ди­мир Па­вло­вић, пре­во­ди­лац