Текст „Грађанска непослушност и пореска политика” Милана Саватовића, објављен у рубрици „Међу нама” охрабрујући је утолико што начиње тему која надилази дневна политичка питања и отвара простор за размишљање у једном ширем контексту. Усуђујем се да понудим разматрање о могућности коренитих, суштинских промена на глобалном нивоу.
Симболичним рушењем берлинског зида, капитализам је у свим својим варијантама остао једини неспоран систем, да би, без конкуренције и оспоравања, неспутано дозволио својој предаторској природи да се размахне до екстрема. Да ли је тако морало бити? Да ли се победнички капитализам може поправљати фискалним мерама тако да постане систем правде и стварне равноправности и слободе? Да ли се социјализам могао, или још може, дограђивати и поправљати да би најзад, другачијим методама, заснованим на свом изворном концепту хуманизације друштва, постао систем слободе, правде и равноправности?
Капитализам је, у оквиру свог етичког концепта, достигао врхунац. Даље од социјалних постигнућа у, на пример, у Норвешкој, не може да се развија а да не угрози саме своје основе. Социјализам, напротив, који ни у једном од својих покушаја није одмакао даље од површне примене не увек довољно схваћене идеје на којој почива, остаје отворено поље за нову праксу и нове методе. Тај нови живот идеје социјализма условљен је прилагођавањем његове основне идеје променама које су у међувремену наступиле на нивоу технологија и на нивоу материјалног стања планете на којој живимо. Стара концепција радничке класе почивала је на искуству мануфактурне производње и прве индустријске револуције, на искуству исцрпљујућег физичког рада и екстремно видљивих последица експлоатације. Борбеност тако дефинисане радничке класе проистицала је из крајње егзистенцијалне угрожености која данас није у тој мери очигледна. Постигнућа синдикалних покрета, с једне стране, и конзумеристичка идеологија капитализма с друге, готово су у потпуности неутралисале борбеност оног дела друштва које би одговарало дефиницији класе „која није власник средстава за производњу”.
Идеал данашњег радника није да створи другачије друштво засновано на хуманистичкој идеји удаљавања од односа у анималном свету, већ, нажалост, да уз напор који не доводи у питање његову егзистенцију, и сам створи минимум сопственог капитала и пређе у категорију капиталиста. На челу следеће корените промене људског друштва стајаће просвећени и образовани људи без личног интереса који би их детерминисао, али и ограничавао, који ће на прави начин обавити идеолошку (у најширем смислу) припрему, „отворити очи” не само експлоатисанима већ и експлоататорима. Без промене свести и код самих експлоататора, а на коју интелектуалци имају задатак да делују, сваки покушај револуције ће пре или касније завршити као насиље или одговор на насиље које ће свака од страна правдати легитимитетом заснованим на етици своје класе. Социјализам као пракса није пропао због наводне економске неуспешности, већ управо због постепеног прихватања капиталистичке етике и пристајања на наводну „природну неједнакост”, због одустајања од самог смисла производње као начина задовољења стварних потреба, да би се препустио капиталистичкој пракси стварања вештачких и често апсурдних потреба чији је једини мотив профит доведен до апсурда где тридесетак породица економски влада светом и експлоатише га. То ће бити дуг процес, али неопходан. До тада, фискалном политиком се донекле може ублажити ефекат бесомучне експлоатације, али не и искоренити њен узрок. Као што је, у нешто другачијем контексту, говорио Богдан Тирнанић, то је као кад се на „прљаве ноге обују чисте чарапе”.
Владимир Павловић, преводилац