понедељак, 16.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:04

Србија треба да преиспита примену Закона о сукцесији

Од 180 поступака у Хрватској, ниједан није окончан враћањем имовине српским предузећима
Аутор: Александра Петровићпонедељак, 11.02.2019. у 23:30
Некадашња зграда Југобанке у Београду (Фото Д. Јевремовић)

Неопходно је да наши судови преиспитају одлуке о враћању имовине хрватским фирмама у Србији, јер су оне донете директном применом Споразума о питањима сукцесије. Европски суд за људска права у Стразбуру (ЕСЉП) заузео је став да се тај споразум не може применити директно, него да је неопходно да државе сукцесори бивше Југославије закључе билатералне споразуме, којима би уредили решавање имовинских питања.

Ако суд у Стразбуру упућује Србију и Хрватску да закључе билатерални уговор, иако је статус имовине прецизно уређен анексом „Г” Споразума о сукцесији, онда ни српски судови нису имали добар правни основ да одлучују о враћању имовине хрватских правних лица у Србији.

На то указује београдски адвокат Иван Симић после најновије пресуде Трговачког суда у Загребу којом је одбијена тужба „Југобанке” за повраћај 20 милиона евра кредита чији је један од корисника било предузеће „Вартекс” из Вараждина. „Вартексу” су раније враћене пословнице и локали широм Србије, од којих су неки били и на Косову, док „Јумко” из Врања, на пример, који је добровољно предао пословнице „Вартексу”, није успео да у Хрватској поврати своју робну кућу од 750 квадрата у центру Загреба.

– Трговачки суд у Загребу одбио је тужбени захтев „Југобанке”, који се односи на обавезе по основу потраживања Париског клуба поверилаца, где је „Вартекс” био један од крајњих корисника кредита „Југобанке”. Одређене државе Париског клуба, на пример Немачка и Швајцарска, нису прихватиле принцип да за потраживања гарантује земља седишта крајњег корисника кредита, односно земља у којој дужник има своје седиште, у овом случају Хрватска, већ је инсистирано да за обавезе гарантује држава по месту седишта пословне банке, у овом случају Србија. Суд у Хрватској је одбио да „Југобанци” врати кредит који је „Вартекс” искористио и сада нема обавезу да га врати. Та обавеза је оваквом судском одлуком наметнута Србији, где је седиште „Југобанке” – објашњава Симић.

Намеће се питање, наглашава адвокат, зашто би наши судови поштовали Споразум о сукцесији, док хрватски то не чине, и да ли су наши судови, у жељи да се понашамо као друштво правне државе, пожурили са својим одлукама, које сада нису у складу са ставом који је суд у Стразбуру заузео у случају „Младост туриста”.

И стечај и ликвидација
У Хрватској се паралелно са поступцима ликвидације отварају и посебни стечајни поступци. Стечај и ликвидација су поступци који апсолутно искључују један други, па је очигледно да се тиме жели постићи некакав други циљ – да се исфабрикују одређене судске одлуке које могу служити за каснију трговину, указује Иван Симић.

– Након одлуке ЕСЉП, морају се преиспитати одлуке наших судова којима је враћена имовина хрватских правних лица у Србији. Од 180 поступака у Хрватској, ниједан није окончан враћањем имовине српском предузећу. Неодрживо је да не постоји реципроцитет српског и хрватског правосуђа у односу на иста правна питања, која се заснивају на истом правном и чињеничном основу. У многим случајевима чак имамо и јачи основ када је реч о имовини правних лица из Србије, која су куповала непокретности и директно улагала у њих – каже Симић.

Сада је јасно да су све одлуке судова у Србији, којима је враћена имовина хрватских предузећа, у несагласности са ставом Европског суда за људска права.

– Оно што би могао да буде пут за преиспитивање таквих одлука јесте да се у неким предметима који још нису окончани, држава Србија обрати Уставном суду и нагласи повреду права на правично суђење због одсуства реципроцитета у истоветним поступцима у Хрватској. Тако би Уставни суд био у прилици да заузме став који не може бити другачији од става суда у Стразбуру – да нема директне примене Споразума о сукцесији када је реч о враћању имовине хрватских предузећа у Србији – наводи наш саговорник.

Уставни суд би тако усагласио своју одлуку са одлуком суда у Стразбуру.

– Неминовно је да се одлуке којима се имовина у Србији досуђује резидентима Хрватске морају преиспитати управо на бази одлуке ЕСЉП. То могу да иницирају сви они који су незадовољни одлукама о враћању имовине резидентима Хрватске. Могли би да се обрате Уставном суду, који не би могао да суди другачије од праксе ЕСЉП. Суд је аутономан у доношењу одлука, али су ставови ЕСЉП до сада увек били обавезујући за локално правосуђе, па не бих могао да замислим да би неки суд у Србији могао заузети другачији став – каже Симић.

Производни погон „Јумка” из Врања  (Фотодокументација „Политике”)

Наглашава да су судови у Србији приликом доношења својих одлука били потпуно неоптерећени реликтима друштвенополитичких конфликата из прошлости.

– Међутим, сада имамо став ЕСЉП који нам намеће обавезу да преиспитамо своје досадашње одлуке. Право на имовину је ванвременско и ваннационално питање. Решавање тог питања нема за циљ распиривање конфликата, већ је усмерено ка успостављању јасних правила, која треба да буду правична за све учеснике у правном животу бивших југословенских република.

Балкан се не може и неће умирити док се не буде знало шта је чије. Тек тада можемо говорити о нечему што се зове помирење и потпуно затварање свих друштвенополитичких конфликата – закључује адвокат Симић.

Двострука отимачина

Завод за изградњу града Београда је 1961. године купио одмаралиште у Макарској, које је сада по други пут отето, наводи адвокат. Први пут је национализовано после Другог светског рата, а сада је одузето од Завода за изградњу града Београда, који има доказе о томе како је постао власник и исплатио купопродајну цену и део тога вратио предратним власницима.

– Фактички имамо једну готово шизофрену ситуацију – да бесправно конфисковање или отимање имовине 1945. године замењујемо другим, савременијим и модернијим. У чему је онда смисао те реституције? Одмаралиште у Макарској је по други пут конфисковано да би било враћено ономе коме је претходно конфисковано. Имамо национализацију у циљу денационализације – наводи адвокат Симић.


Коментари14
e5284
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Paun
A sto se ne oglasi g.Odalovic,on je vodio poslove sukcesije u ime drzave Srbije
Savan
Previse podobnih na izuzetno vaznim drzavnim poslovima,a premalo ssposobnih i pravih patriota.
EvGenije
Šta se tu ima preispitivati. Odmah suspendovati i zakon i odluke o vraćanju imovine hrvatskim preduzećima dok se obe zemlje ne usaglase oko praktične primene sukcesije. Ako nema drugog načina, privremeno nacionalizovati vraćenu imovinu. Samo što u Srbiji ne postoji niko ko bi se usudio tako nešto uraditi. Ne mogu da shvatim toliku kuknjavu zbog štete od kosovskih taksi, dok se preko otimačine više stotina miliona dolara vredne imovine ćutke prelazi.
Нећемо вам никад заборавити*..!
Непуних два месеца после петооктобарс. пуча*, 17. новембра 2000. године, на велико изненађење јавности, у Београд је дошла привредна делегација из Хрватске.Тог дана, у београдском хотелу „Хајат“, било је више од хиљаду хрватских привредника из 450 фирми. Био је то, скуп, какав се ни пре ни после тога у Србији није десио, ни са једном другом страном државом. У покушају да објасни разлоге оваквог "десанта" хрватских привредника на од ратова осиромашену Србију, тадашњи председник "Хрватске господарске коморе", Надан Видошевић, изговорио је неколико уопштених реченица о томе да је у питању обнављања прекинутих пословних односа. Испоставило се да је то било добро само* за Хрватску. Већ сутрадан су потписана два, за Хрватску врло повољна уговора из области металске индустрије, док је највећа фармацеутска кућа „Плива“ из Загреба већ припремала испоруку својих препарата у Србију, највећу од распада бивше Југославије , док је истовр. трајала пљачка Галенике*, водеће фарм. куће на Балкану.....
nikola andric
Laicko i pravno razlikovanje ''imovine''. Imovinsko pravo u Srbiji i Hrvtskoj razlikuje samo dve vrste subjekata: fizicka-i pravna lica. Dakle u Srbiji su sva preduzeca pravna lica koja moraju biti registrovana u srpskim registrima sa adresom i sopstvenom imovinom koja je garancija za potrazivanja. Preduzeca zastupaju njihove direkcije a ne drzave. Pravna lica su pravna konstrukcija pa ne mogu da delaju kao takva. Samo fizicka lica mogu da delaju. Za sebe ili kao ZASTUPNIK za institucije. Potrazivanja isto tako spadaju u imovinu ali se razlikuju od svojine. Posto potrazivanja vaze samo izmedju lica clanova relacije treca lica pa i drzave ne mogu pretendirati bilo kakva prava na taj odnos. Podela prava na ''javno'' i ''privatno'' znaci i razliku zakona koji se odnose na obe sfere ili kako pravna tradicija to izrazava: razne PRAVNE GRANE. Zamisljeno ''pravno stablo'' sa granama se ne shvataju metoforicki nego kao ''pravna terminologija''. Dakle LICA u Hrvatskoj sama traze svoje pravo.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља