Артичока је вишегодишња зељаста биљка пореклом из Средоземља, а данас расте и у другим топлијим крајевима. Ово специфично поврће крупних главица има меснате листове који су укусни, али и лековити. Једе се пре него што процвета и садржи органске киселине и етарска уља. Од давнина се узгаја и конзумира, као храна, али и као лек.

Највећи светски произвођачи артичоке су Италија и Египат. Врхунац сезоне брања артичока је пролеће. Дуго могу да се одрже после брања, па су под уобичајеним условима чувања свеже и после две недеље, па чак и дуже.

Артичоке могу да се кувају у води или на пари, уз додатак соли или без ње. Ако се не поклопи лонац у коме се кувају, органске киселине из њих могу да испаре. У поклопљеном лонцу артичоке приликом кувања могу да промене боју у браон, услед утицаја ензима и оксидације хлорофила. Али ако се у лонац стави мало сирћета или сока од лимуна, боја артичока током кувања неће се променити.

Кувана артичока у 100 г даје 50 килокалорија, а састав јој је следећи: укупно садржи 11,39 г угљених хидрата – од тога шећера само један грам, влакана 8,6 г, масти 0,34 г, беланчевина 2,89 г. Ово поврће садржи витамине Бе комплекса, витамине Це и Ка и нешто мало витамина Е. Од минерала има гвожђе, калцијум, магнезијум, манган, фосфор, калијум, натријум и цинк.

Поред овога, артичоке садрже мноштво фитонутријената (кверцетин, рутин, антицијанини, лутеолин и цинарин), који делују као антиоксиданси, и у томе предњаче међу поврћем.

Артичоке потпомажу пробаву, побољшавају функцију јетре и жучи, снижавају лош холестерол, чиме смањују ризик од артериосклерозе и срчаних болести. Код оболелих од синдрома надраженог црева, побољшавају стање, као и упорне болове у стомаку – диспепсију.

Ово поврће може се наћи у многим јелима, а ако га нисте већ пробали, сада је време.

Јасна Вујичић, нутрициониста
www.nadijeti.com