четвртак, 12.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:17
ПОГЛЕДИ

За српски сенат

Аутор: Мишa Ђурковићпонедељак, 18.02.2019. у 18:00

Једно од заборављених обећања Српске напредне странке из периода када се борила да дође на власт била је реформа скупштине. Ови напредњаци су 2011. скупљали потписе за смањење броја посланика на 125, уз обећање да ће укинути државне секретаре, бројне агенције и генерално смањити бирократију и јавни сектор.

Парламент Србије данас је у прилично незавидном стању. Опозиција управо почиње активан бојкот његовог рада тврдећи да он одавно нема функцију коју треба да има у уређеним државама, да је постао машина за просто изгласавање свих законских предлога власти и за спровођење насиља над мањином. Заиста је занимљиво да су напредњаци увели и регуларну праксу да посланици већине опструишу рад парламента трошећи време како посланици опозиције не би критиковали законске предлоге. На тражење опозиције да се после шест година у парламенту отвори расправа о Бриселским споразумима, уз упорно одбијање владајућа већина тврди да би то опозиција употребила за политичку борбу.

Србија има све више проблема са поглављима 23 и 24, која се односе на правосуђе, основне слободе, те правду, слободу и безбедност. Није ни чудо јер стварно је питање да ли су данас у Србији владавина права и подела власти уопште прихваћене вредности. Појмови ефикасности, модернизације, убрзане европеизације одавно су заменили старе добре основе либералне демократије као што су подела власти заснована на стварној подели моћи и плурализам.

Постојали су пре сто и више година, међутим, неки други напредњаци у Србији. За њих су то били темељне и основне вредности. Они су покушавали да реше управо проблем са којим се Србија поново суочава након увођења плурализма, а то је да због оваквог уставноправног система и политичке културе, ко год намакне већину у скупштини добије прави Конвент, те уз контролу медија, служби и јавних финансија брзо прикупи неограничену моћ, коју онда користи да овладава свим просторима моћи у земљи и до краја осакати и уништи опозицију. Од седамдесетих година све до 1903, па у нешто мањој мери и до 1914, трајале су невероватно озбиљне расправе око тога како уравнотежити систем моћи у Србији и како обезбедити стабилност, континуитет и нарочито могућност да образованији слојеви буду представљени у парламенту и да се њихов глас посебно вреднује.

Напредњаци су као конзервативци и представници образованијег дела народа готово целокупан свој програм организовали око идеје увођења другог дома, односно сената. Још од Аћима Чумића, преко Пироћанца и Гарашанина, до Стојана Новаковића и Живојина Перића, тражили су увођење дводомног система у Србију. Веровали су да тек са том врстом кочнице може да се створи равнотежа између доњег дома, у коме доминирају представници мање образованих, којима су углавном радикали манипулисали, затим краља и сената, у коме би седели представници образованијих, искуснијих и мудријих људи. С друге стране, водећи радикалски мислиоци попут Миловановића и Гершића оспоравали су идеју сената, тражећи по јакобинском систему пуну доминацију једнодомне скупштине у којој су себи обезбеђивали већину.

Напредњаци су коначно успели да прогурају своју идеју у Уставу из 1899. године. Но, већ после две године краљ је суспендовао тај устав. После његове смрти радикали су вратили једнодомни систем, у коме су имали пуну доминацију и са одумирањем напредњака идеја сената је нестала из српске уставно-институционалне праксе, па и теорије. Готово јакобинска пракса пуне концентрације моћи једне партије или једног човека која обележава парламентарни живот у Србији после 1990. године, морала би код мудријег света да обнови идеју сената. Систем власти који је кулминацију доживео са режимом који влада већ седам година очигледно није добар јер онемогућује адекватно функционисање институција, контролу, поделу власти и плурализам моћи. Све бољке које је Мизес 1922. наводио као недостатке социјализма и колективизма данас су видљиве код нас: једна глава не може све да носи, да стигне и да одлучује о свему.

Уз то, Србија, за разлику од многих других земаља, нема алтернативне системе моћи и утицаја какви су, рецимо, Савет за спољне послове у САД, привредна комора у Немачкој, или Римокатоличка црква у Хрватској. Некада је такву моћ имао Ћосићев круг, који је често посредовао између странака и других политичких актера. Ништа слично више не постоји у Србији, па је утолико потребнија институционална контрола моћи и законодавног процеса коју би донео озбиљан сенат.

Класичан сенат данас има шездесетак држава у свету, укључујући и неке од најстабилнијих европских држава попут Холандије, Француске, Швајцарске или Аустрије. У Италији је, упркос честим променама владе, управо сенат омогућавао континуитет и стабилност. У САД сенатори, а у Британији лордови, и даље имају повлашћен положај и огроман јавни ауторитет.

То што стране силе дуго већ пресудно и на штетан начин утичу на наш систем не значи да треба да престанемо да размишљамо како да обновимо своју сувереност и изградимо пристојно и уређено друштво. Племенита идеја сената би за хајдучки и институцијама не превише склон српски народ била изразито лековита.

 Научни саветник Института за европске студије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Коментари10
9f5d2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dragan
Odavno nisam procitao ovako dobar tekst. On pogadja sustinu sprskih muka. Mozda nije losa ideja takodje i izostaviti neposredan izbor za predsednika Srbije. Takodje trebalo bi obrazloziti ideju. Ko bi birao senat? To ne bi mogli biti gradjani, to bi morale da rade institucije. A onda se postavlja pitanje da li je i neophodan? Jedno jeste vazno, oduzeti parlamentu mogucnost da bira sudije i regulatorna tela. Sudije ne bi mogao da bira parlament, takodje ni regulatorna tela, posebno ona koja kontrolisu medisku praksu i omogucavaju slobodan javni prosto. Sustina su dakle regulatorna tela, koja vec imamo ali njihovo postojanje obesmisljava to sto ih bira parlament. U njima bi trebali da sede ljudi koje biraju ugledne institucije. Sprski narod ih ima, pre svih to su SPC i SANU, Matica Srpska, takodje tu bi morali sedeti predstavnici novinarskih udruzenja.
Raca Milosavljevic
... tekst je bas kako treba ... i navodi nas da razmisljamo sta se nama desava sa nasom tkzv demokratijom i zasto smo u ovakvom sunovratu na svim nivoima ... a komentatori vec kako ko zeli,neki i nisu bas u toku sta je tema ...
Velimir
Čini mi se da komentatori bolje razumeju suštinu jer skoro svi ukazuju na podanički duh na svakom nivou, koji bi svoj odraz dobio u bilo kojoj parlamentarnoj formi.
Саша Микић
Да ли је у том времену, а поготово у неким другим земљама било толико ''прелетача'' као у данашњој Србији? Нико не може да ме убеди да је дојучерашњи нпр. демократа прешао у напредњаке из алтруизма, већ просто из личног интереса. Мада, када се погледају програми странака и оно шта оне раде када су на власти то су две различите ствари. Ја сам за то да се уведе гласање за одређену личност и то да та личност мора да буде становник изборног округа на којем се кандидује. Свој програм ће наравно прилагодити програму странке којој припада, али ће првенствено одговарати бирачима, а не странци. А ''прелетаче'' ће бирачи као и увек ''прочитати'' и адекватно наградити приликом гласања.
Боба
Нажалост увођење још једног октроисаног тела ништа не би променило - добило би се још једно тело за ухлебљивање партијских кадрова и то је све. Кад се већ враћамо у нашу демократску прошлост потребно је приметити да је она била уставна монархија плус избори за посланике у окрузима. Странке су биле само оквир деловања а гласало се као и у Америци - за људе. Зато не треба измишљати топлу воду - вратити гласање за посланике и парламентарну монархију где монарх има само репрезентативну улогу а не прекраја границе сваки дан.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /
Колумнисти
Колумнисти

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља