недеља, 18.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:58
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 15. и 16. ФЕБРУАРА

Супкултура преузима свет

четвртак, 14.02.2019. у 14:20
Београдски синдикат – 4,5 милиона прегледа на „Јутјубу“ песме „Добро дошли у Србију” (Фото Анђелко Васиљевић)

21ВЕК

Од момента када мисле да су за то спремни, младић, девојка, или дете, могу да буду ТВ водитељи на платформи „Перископ“, фотографи на „Инстаграму“, филмски, ТВ или видео ствараоци на „Јутјубу“, музички продуценти, композитори или извођачи на платформи „Спотифај“, новинари на „Твитеру“, таксисти на „Уберу“, рентијери на „Букингу“…

Оно што се, пре пет година, чинило немогућим данас је постало могуће, а убрзо ће постати и стварно. Рецимо, у Америци реч социјализам била је протерана из јавног живота, поготово из политике. Међутим, пре неколико дана, у обраћању нацији, председник Трамп каже ово: „Узнемирени смо новим апелима да прихватимо социјализам у нашој земљи. Данас, ми поново истичемо нашу решеност да Америка никада не буде социјалистичка земља.“ Нешто субверзивно је понукало господина Трампа да прескочи горућа питања климатских промена, убитачне социјалне неједнакости, сајбер безбедности, трговинског рата и да у први план истакне опасност од – социјализма. Могуће је да је то субверзивно видео у истраживању које је установило да само 19 одсто Американаца, у узрасту од 18 до 29 година, себе види као капиталисте. То, само по себи, говори да је стасала нова генерација која види систем, какав јесте, која одбија да се уклопи у важеће оквире и која, о свему томе слободно, и јавно, говори. Тај став врло добро се одражава у речима младог идола из света праве, америчке, кантри музике: „У тој смо фази да, ако будем жив за 40 година, желим мирно ноћу да спавам јер ћу знати да сам, у овом времену, урадио праву ствар – рекао сам оно што мислим.“ То се не односи на то шта мисли о музици, већ о стању у америчком друштву.

Чак, имућне младе звезде, из некада конзервативног Нешвила, схватају да свако заслужује достојанствен живот и минимум средстава да преживи у „најбогатијем друштву у целој историји света“. То је спознаја чије је време, за Америку, очигледно, сада дошло. А то је и спознаја која се супротставља десничарском, расистичком, популизму, спознаја која узнемирава моћнике широм Америке, па и најмоћнијег човека у држави.

Станко Црнобрња

КЊИГЕ
На двору Немањића – као у Шекспировим драмама

У књизи о најзначајнијој српској средњовековној династији, њеним прецима и потомцима, успону и паду државе којом су владали, др Душко Лопандић прича и о владарима чије судбине више подсећају на позоришне трагедије него на улепшана црквена житија   Краљ Милутин, краљ Драгутин и његова жена Каталина на фресци у цркви у Ариљу, фотографија из књиге....

Краљ Милутин, краљ Драгутин и његова супруга Каталина на фресци у цркви у Ариљу

„Немањићи – владари и време српског средњег века“ др Душка Лопандића (Дерета, 2018) једна је од оних ретких књига која успева да озбиљну и опсежно проучену тему представи на нов и занимљив начин – а да се истовремено чврсто држи чињеница, не доводећи у заблуду читаоце и не изазивајући мрштење стручњака.

По образовању правник (докторат из европског права одбранио је у Паризу на Сорбони), а по занимању дипломата, Лопандић је аутор више од 100 стручних и научних радова и књига из области европских интеграција, регионалне сарадње, историје дипломатије, као и популарне историје на различите теме. Монографија о Немањићима је добрим делом наставак његових ранијих дела („Летопис великих жупана“, „Битке за Балкан“ и „Ликови и приче из српског средњег века“), али је обележавање осам векова од оснивања Краљевине Србије и добијања црквене аутокефалности за њега био додатан подстрек.

Чињенице и митови

Као и свака национална историја, и српска историја је неретко оптерећена стереотипним сликама или разним легендама, при чему нису у питању историјски извори него њихово схватање и тумачење, објашњава Лопандић. Природно је, додаје, да у свакој генерацији дође до преиспитивања и реинтерпретације прошлости, „колективног сећања“ као начина потврде заједничког идентитета и припадности једној културној и политичкој заједници чију судбину али и будућност, хтели – не хтели, делимо. У случају Немањића, очигледна је опасност претеривања, улепшавања или једностраности због, на пример, заборављања или непознавања историјског или географског контекста.

Александра Мијалковић

УРБАНИЗАМ
Немања за под кулу

Ако је цар Душан пред Палатом правде с разлогом и у поводом његовог Законика, није јасно каква је веза некадашње станице са Немањом, или њега с њом, пошто је сигурно да родоначелник лозе није у Београд долазио возом, чак као ни лик из критиковане ТВ серије

Будући изглед Савског трга са спомеником Стефану Немањи

Док догађаји свих ових субота реално славе улицу као јавни простор, званичници Београда се сатрше од наговештаја реконструкције тргова на којима људи треба да се сусрећу, па и комуницирају. Градочелници не стају у реализацији пројеката који улазе у пету годину пркошења јавности и струци.

Годинама, неслужбено анкетирање суграђана о томе знају ли да ли Београд има и где (му) је улица Краља Драгутина, Немањиног праунука, даје резултат aпсолутне нуле. Нико не зна, јер је то малецки и кратки, више пролаз но улица паралелна Цвијићевој, а управна, од улице Ватрослава Лисинског – која је тачно четири пута дужа од Драгутинове – до, гле случајности, Булевара деспота Стефана. Драгутин (Немањић) је први српски владар, краљ који је добио Београд на управу, баш као и, касније, деспот Стефан (Лазаревић), од угарске краљевске тазбине. Али наша службена меморија, у складу са пошашћу неодмерености, прво ћути, потом не заклапа. Као што је пример два Пекића на само 150 метара Његошеве. У питању је фаза логореје програмско-просторних аутоголова који више нису само техничко-урбанистичка већ постају ноторна културолошка драма урбаног.

Најновија иритација зове се конкурс за уређење Савског трга, за који озбиљним професионалцима није уопште јасно шта је тачно била тема. Конкурса нам свакако треба, али конкурса који јесу конкурси, а нису процедуре које поједу супстанцу, смисао конкурсног окупљања и конфронтирања идеја и претворе се у фарсе. Никако да буду са првом наградом, која је, незапамћено, скоро три и по пута већа од друге награде, никако са неумесно изабраном (дакако, није компетентност спорна) доминантном личношћу жирија у смислу његове официјелне позиције у Љубљани. И никако са јавности доступним радовима у трајању од укупно 90 минута само на дан презентације резултата, у дворцу који, ето, зовемо двор. Дезенирање пода будућег трга попримило је размеру међународног конкурса (а није га било кад је морало, за целину простора уз Саву), уз бојкот београдских архитеката од реномеа, а о структури награђених радова неумесно је коментарисати.

Бојан Ковачевић

ИНТЕРВЈУ
Само сам два пута отказала представу

Већина људи који долазе у оперу очекују да чују већ познату мелодију и чекају нас увек на оном последњем тону (највиши тон). Ти можеш да отпеваш све брилијантно и при томе да глумиш у ритму, не смеш да направиш паузу, али ако тај један тон, највиши тон не погодиш, цела твоја улога, па и представа пада у воду, каже Бреда Калеф

(Фото Иван Милутиновић)

Бреда Калеф је мецосопран, прослављена југословенска оперска певачица и примадона опере у Београду. Почетак календарске године на београдској оперској сцени биће запамћен по изузетном догађају – додели награде за најбољу мецосопранску улогу Наташи Јовић Тривић.

У препуној сали Народног позоришта, пре извођења Бала под маскама, награду је доделила Бреда Калеф – примадона београдске опере и оснивач истоимене фондације.

Како и зашто сте дошли на идеју да креирате овакву институцију, фондацију „Бреда Калеф“?

Постоји јако много награда, за књижевност, за глуму и различите облике уметности, али за оперско певање нема ниједне награде; многима ће ово звучати чудно, али оперско певање се сматра једном од најтежих професија на свету. Фондација је основана је у мају 2015. а прва награда је уручена  2016. године.

Зашто баш у том тренутку?

Фондације се обично отварају постхумно, дакле након смрти заслужних уметника или доприносилаца некој стручној или уметничкој области.

Ја сам, међутим, хтела да у своје име, за свог живота креирам фондацију и дам јој смисао какав сматрам да је потребан. С обзиром на моје године, решила сам да у том тренутку отпочнем и завршим цео процес припреме и администрације како би она што пре заживела у јавности.

Леана Вучковић

У ОГЛЕДАЛУ
Мак и Вили

Као што у случају Вилхелма Рајха  можемо само да нагађамо да ли би он у лабораторији Оргонона нешто интересантно пронашао, да није тако сурово спречен да даље ради, можемо да нагађамо и какве би филмове снимио Макавејев, само да није ометен у свом стваралачком узлету

Кад се дохватио Рајхових идеја, Макавејев је био у креативном успону невиђеном у кинематографији на овим просторима: плакат за филм „Мистерије организма”

Две су књиге данас мало у оптицају, а врло су актуелне много деценија након што су написане. Прва је Анатомија људске деструктивности Ериха Фрома, а друга Масовна психологија фашизма Вилхелма Рајха. Фром је прво изванредно дефинисао некрофилски карактер и онда указао како такав ментални склоп поспешује развој ауторитарних друштава, а Рајх је указивао да је ирационалност у друштвеним односима резултат потискивања примарних биолошких потреба.

Фром је онима из моје генерације био познат као аутор изванредне књиге Бекство од слободе, а за Вилхелма Рајха, кога су сви звали Вили, први пут смо чули преко Душана Макавејева, кога су сви звали Мак. Кад се дохватио Рајхових идеја, Мак је био у креативном успону невиђеном у кинематографији на овим просторима. После Љубавног случаја и Невиности без заштите, Мистерије орга(ни)зма су очекиване са радозналошћу и нестрпљењем. Али врло дуго су само ретки имали прилике да филм и виде. Знамо шта се догодило, филм је завршио у „бункеру“, а Мак је дуго морао да ван земље ради као повремени предавач и ретко снима, често окружен људима који га нису разумевали.

Возикајући се без циља по америчком северу, у држави Мејн, близу границе са Канадом, видео сам путоказ према Оргонону и музеју Вилхелма Рајха.

На једном брегу дочекала ме је велика камена кућа, а са ливаде испред ње пружао се изванредан поглед на таласаста брда према Њу Хемпширу, заиста идеално одабрано место за контемплацију, шетње и разговоре. Иронија је да су одатле Вилија, када је најзад нашао колико толико мира и стабилности, одвели у затвор у Пенсилванији, где је убрзо и умро.

Бранко Димитријевић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари3
e3090
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

nenad zivkovic
Posle bekstva od slobode From je napisao i COVEK ZA SEBE izvanredna knjiga
sup-kultura
nadam se da se ne radi o kulturi sekretarijata za unutrasnje poslove niti kulturi beloglavog supa nego o subkulturi...
Зоран Маторац
Апропо чланка Станка Црнобрње. Антикомунизам, самим тим и антисоцијализам, део је америчког идентитета и у званичним круговима је црвено слово, нешто што је заувек дато. Ако треба срушити владу у некој земљи почне се од тога да је социјалистичка и да самим тим угрожава интересе САД. Упрошћено до краја то значи да Американци не желе, не смеју да дозволе да негде у свету, било где, постоји успешно друштвено уређење које није засновано на либералном капитализму. Још давно је Чомски употребио израз "синдром труле јабуке" за такве ситуације.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља