субота, 23.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:41

Велике победе које Србија није искористила

Српски фудбалери су пре рата победили Бразил на Светском првенству (1930), играчи из српских клубова Енглеску у пријатељској утакмици (1939), а у новијој историји Србија је савладала Немачку на шампионату света (2010), али од тога није било велике вајде
Аутор: Иван Цветковићпетак, 15.02.2019. у 13:00
Бољи од најбољег: Глишовић (БСК, дао први гол у 8. минуту), Лехнер (БСК), Ф. Матошић (БСК), Манола (БСК), Пожега (Војводина), Н. Перлић (Југославија, дао победоносни гол у 62. минуту), Драгићевић (БСК), Петровић (Југославија), Дубац (БСК), Ловрић (Југославија) и Вујадиновић (БСК) 18. маја 1939. уочи утакмице против Енглеза (Фото из збирке Петра Прокића)

Данас са чежњом пратимо успехе хрватског фудбала и прижељкујемо да се деси нешто, па да наша репрезентација буде као њихова, а наши клубови као Динамо. У време Југославије било је другачије.

У првом Купу европских шампиона (1955) уместо првака државе Хајдука из Сплита позван је Партизан, иако још од 1949. није освојио титулу. Али, сматрало се да тај тим може боље да се носи с најјачим европским тимовима. „Црно-бели” су се и први из источне Европе пробили у финале Купа шампиона (1966).

Црвеној звезди су у Југославији сви завидели што је убедљиво била рекордер по броју тријумфа у првенству и Купу. А кад се држава већ распадала (1991) остварила је и највећи могући успех – постала је европски првак, а потом и незванични светски првак.

Хрватски клупски фудбал се тада, а и сада, дичио победом Динама у Купу сајамских градова (1967). То јесте успех, али није се играло под окриљем Уефе, а и сам назив казује да је то било специфично такмичење. Међутим, сада је другачије. Динамо је вишеструки учесник Лиге шампиона (Партизан два пута, Црвена звезда први пут ове сезоне), репрезентација Хрватске је у новоствореној Лиги европских нација била у Првој лиги (Србија у Трећој).

На прошлогодишњем Светском првенству у Русији наши су победили Костарику, а изгубили од Швајцарске и Бразила. Хрватска је победила Нигерију, Аргентину, Исланд, на пенале Данску и Русију, Енглеску на продужетке и тек је изгубила у финалу од Француске.

Ми се сад, некако, и не усуђујемо да помислимо да против Бразила, Аргентине, Енглеске и репрезентација таквог угледа можемо не само озбиљно да играмо на победу, него и да победимо. Кога не вара памћење сетиће се како је било уочи нашег окршаја с Бразилцима.

Код Хрвата је другачије. Они су и најављивали да би могли да стигну до финала. Да ли је било основа за то или не није толико важно, јер озбиљан чинилац, најчешће и најважније, јесте с каквим се убеђењем уђе у двобој.

А таквих примера је било и код нас. Против Бразила на Првом светском првенству или уочи првог огледања с Енглеском нашој репрезентацији нису даване никакве шансе. А победила је, иако су у првом случају (1930. у Монтевидеу) играли само Срби, а у другом (1939. у Београду) само фудбалери из српских клубова, јер оба пута из Хрватске нису хтели да дају своје играче репрезентацији.

„Као пре неколико година у Монтевидеу, наши футбалери су опет прославили југословенско име широм целог света. Слава коју су јуче задобили наши футбалери победом над најбољом светском репрезентацијом, не добија се ни лако ни често. Јучерашњи подвиг наше репрезентације значи за нас и за цео свет још једном доказ више способности нашег народа да се у културној и спортској утакмици боримо, иако под неједнаким условима живота и рада, као равноправни и достојни противници”, написала је „Политика”, 19. маја 1939, у уводника извештаја с утакмице Југославија – Енглеска 2:1 (1:0). „Оно што Италијани, званични прваци света, нису могли да учине приликом гостовања Енглеза прошле суботе у Милану, учинило смо ми, Југословени. Ореол славе енглеског футбала није потамнео у Милану, у Италији, већ у Београду, престоници Југославије. Италијани су у Милану сачували резултат 2:2 једним голом који је дат руком, а овде у Београду, наша победа је извојевана више него заслужено. Реалнији резултат, онај који би одговарао току игре и ситуацијама пред једним и другим голом био би чак много повољнији: бар 4:1 за нас”.

Утакмица је привукла толику пажњу да је на њој био и председник владе Драгиша Цветковић с неколико министара. Дописник нашег листа из Лондона Предраг Милојевић је послао како је пораз Енглеске у Београду одјекнуо тамо:

„Званични спортски кругови и спортска публика изненађени су у највећој мери неочекиваним поразом енглеског репрезентативног тима у Београду. На жалост, ни од функционера енглеског футбалског савеза ни од спортских критичара лондонских листова није вечерас било могућно добити њихово мишљење о утакмици. Они сви отворено признају да не знају како да тумаче пораз у Београду. Њихова забуна је изгледа утолико већа што је енглески тим у Милану упркос нерешеног резултата, у чију је исправност изражена велика сумња, показао потпуну надмоћност над италијанским футбалом, који је овде сматран најбољим на континенту. Затим, тешкоће око састава југословенског тима и отсуство Глазера и Матошића протумачено је тако да Југословени неће моћи да дају најбоље што су у стању и да ће енглески репрезентативци имати у Београду врло лак посао. Није се чак веровало ни да ће београдски играчи бити у стању да дају неки нарочито интересантан отпор. Зато многи енглески листови махом нису сматрали за потребно да после Милана шаљу у Београд своје специјалне извештаче”.

А у Хрватској је у пуном јеку радила Хрватска спортска слога, која је већ иступала као ривал југословенским спортским савезима. Тако се догодило да леви бек Јозо Матошић не игра, јер је био члан Хајдука из Сплита, а играо је његов рођени брат Фране, пошто је тада био фудбалер београдског БСК-а. А уместо Фрање Глазера (Грађански), који је раније бранио за БСК, на гол је стао Фрањо Ловрић из београдске Југсолавије и баш се на тој утакмици прославио за сва времена.

Судио је Француз Капдевил. Он је годину дана раније водио финале Светског првенства у Паризу (Италија – Мађарска 4:2).

Да и у новије време Србија може да начини чудо показало се на Светском првенству 2010. у Јужној Африци, када је победила Немачку (1:0). На жалост, од тога није било велике вајде ни на том турниру, а ни после. А то би још могло да се  искористи као камен-темељац за стварање вере у наше сопствене могућности.


Коментари2
97fdf
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Драган П.
Што кажу, и ћорава кока убоде зрно. Да би био успешан, није довољно да победиш Немачку једном у никад, већ мораш стално да побеђујеш, како јаке, тако и слабе противнике. Сваком, па и најслабијем, деси се да, мање-више случајно, добије фаворизованог противника и то није параметар за било шта. После те неочекиване победе, слаб такмичар наставља по старом, да ређа поразе и евентуално ту и тамо неку победу.
Majan Marjan
- Mi cekamo da se nesto dogodi umesto da radimo sistematski prema cilju...To je razlika nas i ostataka uspesnih... - Korupcija i negativna selekcija daju sadasnje rezultate...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља