петак, 06.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:39
ФУДБАЛСКА РАСКРШЋА

Хрвати светски вицешампиони, а ми?

Код нас се, у наметнутом страху да ривал из наше улице не буде бољи, сав потенцијал троши на међусобно надмудривање, док је у Хрватској све у рукама једног клуба, што није пример, који треба да следимо, али показује шта се може кад судбина не зависи од једне сезоне
Аутор: Иван Цветковићпетак, 15.02.2019. у 16:00
Председница Хрватске у друштву председника Француске (Фото Бета/АП)

Хрватска је у фудбалу светски вицешампион. Ми, у Србији, о тако нечем и не маштамо. Недостижно је то за нас.

Хрватска је 1998. била трећа на свету. Наш тим, тада и с играчима из Црне Горе, по именима и умећу није био слабији од ње, али се није прославио.

На тренутном Фифином списку најбољих репрезентација на свету Хрватска је четврта, а Србија 31! Какви смо били још смо се и поправили.

Зашто у фудбалу заостајемо за Хрватском?

Изгледа да није тек тако смишљено да нам као народу недостаје слога. Много памети, снаге, пара и свега осталог што је неопходно за успех трошимо на међусобно надмудривање.

То није из пустог хира. Нема разумевања, нема стрпљења, ако се изгуби од комшије или ту неког. И клубови, тренери морају како знају и умеју сад, одмах, да имају чиме да машу.

У Хрватској, стицајем околности, то није тако. За разлику од нас где се свуда сучељавају интереси Звезде и Партизана, тамо је Динамо практично исто што и врхунски фудбал.

Загреб је пре Другог светског рата имао чак три клуба првака државе (Грађански пет пута, Конкордија два пута и ХАШК једанпут). Из Хрватске је био још један шампион (сплитски Хајдук два пута).

Како је некад бројао навијач Динама
У јесен 2011. Динамо је у Лиги шампиона изгубио од Ајакса с 4:0, од Реала са 6:2 и од Лиона са 7:1. Тада је у Хрватској смишљен овај виц: „Како броји навијач Динама? Један, два, три, Ајакс, пет, Реал, Лион...”. Али, то подсмевање није срушило Мамића. Као ни кад је 2017. у квалификацијама за Лигу Европе испао од тамо неког Скендербега из Албаније. А Хрватска је као светски вицешампион изгубила у гостима од Шпаније у Лиги нација чак са 6:0! Тамо није било ломова, а може да се замисли шта би било овде да су наши тако прошли.

После рата, мада су у Првој лиги били и Локомотива, Загреб (пре тога се звао Борац) и Трешњевка, Динамо је био без премца. У Хрватској у доба Југославије за превласт се борио само с Хајдуком.

Од осамостаљивања Хрватске тај ривалитет је само на папиру. Сплићани су последњи пут били прваци државе 2005, а Динамо од тада само претпрошле године није био први (2017. је шампион била Ријека)!

Хрватски диктатор Туђман није крио да се меша у фудбал и наметао је, што и није било тешко, да је Динамо у ствари клуб Хрватске. Хајдук није могао свој утицај да прошири даље од Далмације.

Крајем 2016. загребачки „Вечерњи лист” је написао да „Здравка Мамића сматрају господаром хрватског ногомета који не дрма само Динамо, него цијелим ХНЛ-ом, ХНС-ом, судачком организацијом и репрезентацијом”! Како је он стекао ту моћ није предмет овог написа, али тај бивши трговачки путник Кожарско-текстилног комбината из Зајечара, причао је да му је ту посао нашао некад високи комунистички функционер Јаков Блажевић, затим се 1992. уортачио с чувеним тренером Мирославом Блажевићем да приватизује Динамо, од 2000. је члан извршног одбора клуба, а од 2003. као извршни потпредседник је тамо бог и батина.

Оптуживан је на редовном суду за све и свашта (на пример, да је преко своје менаџерске агенције, коју је касније пренео на сина, силно оштетио Динамо продајући играче, између осталих и Модрића), био је у сукобу с најусијанијим навијачким главама (такозвани Бед блу бојси), поставио чак и рођеног брата Зорана за тренера и – опстао је!

Разуме се, није то пример, који треба да следимо (да један човек и један клуб буду свемоћни), али је добар показатељ шта значи када политика клуба не зависи од тренутног резултата.

Модрић је прошле године проглашен за најбољег фудбалера на свету у најважнијим изборима. Такав играч код нас не би добио прилику на почетку каријере какву му је пружио Мамић.

У нашем фудбалу већ дуго не тражимо дриблере, оне који ће да мисле за цео тим на терену, у чијим ће ногама лопта да буде сигурна, него борце, фудбалске ратнике... Они јесу неопходни (такве имају и Хрвати), али великих остварења нема без такозваних градитеља игре, „пословођа”...

Питање је да ли би данас код нас добили праву шансу Драгослав Шекуларац, Драган Џајић, Владимир Ковачевић, Драган Стојковић... Саша Илић је пример како не умемо да искористимо те ретке случајеве у новије време.

Вероватно хрватски фудбалери имају већи национални набој од свих осталих репрезентација на свету, али то, ипак, није објашњење. Они су такви и у кошарци, ватерполу и одбојци, па су наши ту много успешнији.

Јесте и срећа на прошлогодишњем Светском првенству у фудбалу била уз њих (осмину финала и четвртфинале су прошли на пенале, а у полуфиналу су победоносни гол дали у продужецима), али, што се каже, ништа се не дешава случајно. Падне оно што је склоно паду.

Да бисмо и ми продрли тамо где је Хрватска сада требало би да се посветимо стварању игре (не јурењу резултата) и играча (да не буде „ослобађај се лопте што пре”).


Коментари16
b078e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Frane
Ne usporedjujte vaterpolo i odbojku, amaterske ili poluamaterske sportove i nogomet, jedini globalni sport u svijetu. Kosarka je Americki sport i ona se nije primila nigdje na svijetu osim u SAD u. U Europi polovicno, nema ni 5% popularnosti u odnosu na nogomet, i sama kosarka je dosadna i nezanimljiva jer se unaprijed zna pobjednik, a to je dakako SAD. Hrvatska ima broncanu i srebrnu medalju u zadnjih 20' godina sa SP u nogometu i to je grandiozan uspijeh za zemlju nase velicine. Osim teskasa, mi smo odmah tu, cak ni jedne nogometne sile kao Portugal i Urugvaj nam ne mogu parirati na SP a u zadnjih 20' godina, Portugal doduse ne moze nikada. Od ' malih ' drzava jedino Nizozemska nam je ravna ili bolja od nas u zadnjih 20' godina, ali ona je i veca nogometna sila od nas i broji 4x vise stanovnika od nas, tako da i nismo u istom razredu. Imamo kvalitetu vecu od vas, to je prvi i osnovni a ujedno i najbitniji razlog zasto smo bolji od vas. Domoljublje je bitno ali ni priblizno toliko.
Sumenko
Vise je tu faktora (koji se sabiraju) ali onaj najvazniji Srbi niti razumeju niti hoce da razumeju. Taj faktor se zove profesionalizam onako kako se on shvata na (mrskom) zapadu. Dakle ne onaj srpski salabajzerski profesionalizam proistekao iz samoupravljanja svacijom i nicijom svojinom (tzv. drustvenom). Obratiti paznju da su zemlje koje su uspesne u fudbalu uglavnom uspesne i u privredi! I Slovenija je od samostalnosti napravila bolje fudbalske rezultate od Srbije. Manje popularni sportovi (poluamaterski) ne mogu da se porede sa profesionalnim fudbalom modernog doba.
Aco vasiljevic
Sumenko A sta onda mislis o kosarci, vaterpolu,gimnastici i dr.????Bas si Sumenko
Препоручујем 2
Elaphusa
Razlozi hrvatskog uspjeha su višestruki: - nikad se ne mijenja sustav igre i formacija čak i kad se treneri mijenju. To je jedino pokušao Štimac od Hrvatske napraviti Barcelonu pa se obrukao. Promjene su minimalne, na razini toga da li će se Modrić ili Rakitić isturiti više prema napred. Formacija se također minimalno mijenja i to samo kako bi se bolje prilagodio sustav igre protivniku. - uvijek se zna najboljih 11 s time da može doći do malih promjena, eventualno 1-2 igrača od utakmice do utakmice (npr. ponekad uleti Kramarić, ponekad Brozović...) pod uvjetom da nema ozlijeda. - iako je grupa bila jedna od najtežih, Argentina je bila totalno van forme s onim luđakom od izbornika te je naletjela Hrvatskoj na volej - spletom sretnih okolnosti Hrvatska je uletjela u lakši dio ždrijeba knockout faze - Hrvatska ima igrače koji igraju važne uloge u najvećim svjetskim klubovima i koji imaju nekoliko titula lige prvaka. Srbija to nema. - Penali i sreća u dva navrata. Bez sreće se ne može
dijaspora SRNj
sigurno stariji ljudi sjecaju zlatnu Reprezentaciju iz 1954- te )( nesto,prije nesto Kasnije)! Da vas posjetim , sastav: Beara,( Hajduk iz mj braka Srb/ Hr)? Stankovic (?cz srbin )!Crnkovic ( Dinamo Hr) Cajkovski ( Partizan Hr) Horvat( Dinamo Hr) Boskov ( Vojvodina Srbin Ognjanov (CZ Hr) Mitic (CZ. Srbin ) Vukas( Hajduk Hr) Bobek ( Partizan Zebec( Partizan Hr)! Daklem Radio se samo o 3 Sirbinu! odn. I tada o dominaciji Hrvatskih nogometasa! Kasnije su pojavili extra talenti Sekularac iMilutinovic iz Srbije ( CZ/ partizan)pored Ceta jako,dobrih,nogometasa iz cjele. Jugoslavije!
Dejan Ranđelović
Hrvati su imali mnogo sreće jer su se dva puta zaredom izvukli na penale.
Randjel Dejanovic
A mi smo imali nesrecu te smo glatko izgubili od Brazila i Svajcarske jer su protivnici bili toliko bolji. Slicno kao i 2010. kada smo glatko izgubili od Gane i Australije. Kod nas nema kontraverznosti: mi gubimo uvek, i to cisto, bez dileme.
Препоручујем 8

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља