У чувеном говору на минхенској конференцији о безбедности пре 12 година Владимир Путин је скинуо рукавице и пред запрепашћеним учесницима са Запада баражном ватром оптужио САД за покушај доминације глобалним пословима:
„Један једини центар моћи. Један једини центар силе. Један једини центар одлучивања. То је свет једног господара, једног суверена”, рекао је Путин најављујући да неће допустити да Русија буде „глинени голуб на америчком стрелишту”.
Минхенска конференција о безбедности рођена је шездесетих година 20. века, на врхунцу Хладног рата, а готово шест деценија касније њени организатори се питају да ли је дошао крај постхладноратовског периода. „Ривалство је, изгледа, мотив 2019. године”, каже шеф овогодишњег скупа Волфганг Ишингер.
Данас је америчко-руско заоштравање у фази коју неки називају почетком Другог хладног рата. Барак Обама је покушавао да смањи залихе нуклеарног оружја, Доналд Трамп га враћа, биће га више уз повећану опасност да ће бити употребљено. Шеф Кремља је Русији вратио понос, не допушта америчку доминацију и најављује да ће, ако треба, новим оружјима одговорити на изазове.
Уколико се свако припрема за непријатељски свет, његов долазак је готово предодређен, опора је констатација постављена пред 40 шефова држава или влада и стотинак министара у Минхену.
Какав ће поредак створити свет у којем је конфликтна реторика заменила приче о стратешком партнерству, у којем се раскидају споразуми о ограничавању наоружања потписани у временима пре и после Хладног рата, а нуклеарни рулет се поново окреће? Колико је без регулативе свет ближи конфликту?
Џорџ В. Буш је 2002. повукао САД из споразума о антибалистичким ракетама потписаног три деценије раније. Доналд Трамп је недавно суспендовао споразум о ракетама кратког и средњег домета (ИНФ) из 1987. и најавио да неће продужити споразум СТАРТ 2 о стратешким ракетама из 2011. коме важност истиче 2021.
Минхенска конференција одвија се у сенци америчко-руског конфликта око ИНФ, који је на издисају, и очекивано ће бити позорница међусобних оптуживања. Американци од 2014. тврде да су Руси прекршили договор јер имају пројектил чији је домет дужи од дозвољеног. Трамп је Русима дао рок од шест месеци претећи да ће у супротном САД поништити споразум.
Москва узвраћа својим аргументима и скреће пажњу на офанзивну моћ америчких ракетних батерија распоређених по Европи. Путин прихвата изазов, најављује рад на новим пројектима како САД не би стекле предност, али каже да ће Русија распоредити ракете средњег домета тек пошто то учине Американци.
Ракете средњег домета су само повод геостратешких заоштравања дугог домета.
Има оних који се са носталгијом сећају времена „доброг старог Хладног рата” тврдећи да је први био стабилан, предвидљив, а да садашња заоштравања носе неизвесности и конфузију.
Анимозитети су несмањени. Велике ривале није могао битније да приближи ни глобални рат против заједничког непријатеља – тероризма. Почиње нова трка у наоружавању, а светска јавност је све забринутија.
Две трећине Американаца не одобрава Трампову одлуку и сматра да проблем треба да реши дипломатија. Европски савезници из НАТО-а следе Вашингтон, али не крију да их све подсећа на ракетну тензију из осамдесетих година 20. века. „Не желимо да се Европа претвори у бојно поље, место где се друге велике силе сукобљавају”, каже шефица дипломатије ЕУ. У Русији су све гласнији они који очекују раст стандарда, а не нова хиперсонична оружја.
Да ли је ово време заиста опасније од времена Хладног рата? Не верујем.
Путин је много учинио на обнови руске армије, запостављене у Јељциново време, али не жели да буде увучен у скупу трку у наоружању. Његова популарност опада, а новац је неопходан за подизање стандарда угроженог западним санкцијама. Шеф Кремља ће прихватити изазов – невољно.
Трамп напуштањем ИНФ-а остварује неке циљеве: Прво – добиће нове ракете средњег домета које би могле да буду веома ефикасне ако се распореде дуж руске границе јер им треба само који минут да стигну до циља, кратко време за активирање ефикасних система одбране. Друго – излазак из ИНФ-а је уступак војном лобију који га „Русијагејтом” спречава да нормализује односе са Москвом. Треће – Пентагон може да распоређује ракете ближе Кини, која није потписник ИНФ-а, како би и на Далеком истоку стекао војну предност.
Најважније је што под слоганом „Америка прво” Трамп покушава да рецептуром из „совјетских времена” Русији наметне трку коју она, попут СССР-а некад, може да издржи само по скупу цену коју плаћају грађани. Незадовољство би требало да води имплозији система.
Тактика може да успе или не. Трамп јесте опсесивно притиснут доминацијом САД, али је перспектива уласка у општу катаклизму минимална.
. Равнотежа страха и даље је главно средство одвраћања. Могу Американци и Руси да сруше старе споразуме, да произведу нове залихе нуклеарних пројектила овог или оног домета, али страх је као „фактор одвраћања” неизмењен.
У току је скупо ривалство, још једна етапа борбе за политичке и економске сфере интереса. Војна моћ одувек је значила и политичку моћ. Није ово почетак новог Хладног рата, каже онај ко би то могао најбоље да зна: шеф руске дипломатије Сергеј Лавров.
Није нови Хладни рат, али глобално непријатељство САД, Русије и Кине суочава свет са нестабилнијом будућношћу. У току је ритуална игра испуњена глобалном тензијом у којој по правилу страдају они који се подметну. Треба бити веома опрезан.
