понедељак, 14.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:12
У КОСМАЈСКОМ КРАЈУ, РОГАЧА КОД СОПОТА

Јанко Катић – десна рука вожда Карађорђа

Свечаност поводом 215 година од Првог српског устанка испред споменика јунаку у центру села
Аутор: Бран­ка Ва­си­ље­вићсубота, 16.02.2019. у 19:04
Фо­то­ Б. Ва­си­ље­вић

Ка­да је кнез Те­о­до­си­је Марићевић на Сре­те­ње 1804. го­ди­не са­звао ви­ђе­ни­је Ср­бе у ја­ру­гу скри­ве­ну од тур­ског ока на има­њу код Ора­шца, на скуп је по­хи­та­ло оно ма­ло пре­о­ста­лих кне­зо­ва ко­је ја­ни­ча­ри ни­су сма­кли у се­чи. Ме­ђу њи­ма је био и Јан­ко Ка­тић, де­сна ру­ка во­жда Ка­ра­ђор­ђа. Од род­ног се­ла Ро­га­че код Со­по­та до Ора­шца, где је тог да­на по­диг­нут Пр­ви срп­ски уста­нак, де­ли­ло га је око два са­та хо­да.

У спо­мен на овог ве­ли­ког ју­на­ка ко­ји је у бор­би за осло­бо­ђе­ње Ср­би­је по­ги­нуо 1806. оп­шти­на Со­пот да­нас за­јед­но са СУБ­НОР-ом Бе­о­гра­да, удру­же­њем ко­је га­ји тра­ди­ци­је свих осло­бо­ди­лач­ких ра­то­ва, ор­га­ни­зу­је све­ча­ност. Ма­ни­фе­ста­ци­ја је код Ка­ти­ће­вог спо­ме­ни­ка. 

– Јан­ко Ка­тић је, у кру­гу љу­ди ко­ји су ор­га­ни­зо­ва­ли Пр­ви срп­ски уста­нак, био нај­бли­жи Во­ждов са­рад­ник, али се о ње­му ма­ло зна. За­то и же­ли­мо да се ви­ше са­зна о љу­ди­ма ко­ји су уче­ство­ва­ли у осло­ба­ђа­њу Ср­би­је. Нај­зна­чај­ни­ји вој­во­да из на­шег кра­ја је Јан­ко Ка­тић, уче­сник Пр­вог срп­ског устан­ка, али ни­је и је­ди­ни. У овој бор­би за осло­бо­ђе­ње од тур­ског роп­ства оста­ло је за­пам­ће­но још тро­је Ка­ти­ћа из Ро­га­че – при­ча Жи­во­рад – Жи­ка Ми­ло­са­вље­вић, пред­сед­ник оп­шти­не Со­пот.

Са Ка­ра­ђор­ђем и Ва­сом Ча­ра­пи­ћем, Јан­ко је био ини­ци­ја­тор устан­ка. По­сто­је за­пи­си да је био нај­бли­жи Во­жду и да без раз­го­во­ра са њим Ка­ра­ђор­ђе ни­је ни за­по­чи­њао ни за­вр­ша­вао дан. 

За­јед­но су уче­ство­ва­ли у бор­ба­ма на Руд­ни­ку, Ба­то­чи­ни, Ја­го­ди­ни, Топ­чи­де­ру, у оп­са­ди Бе­о­гра­да, осва­ја­њу По­жа­рев­ца, Сме­де­ре­ва... 

Од оста­лих вој­во­да из­два­јао се раз­бо­ри­то­шћу и те­жњом за пра­вич­ном и па­мет­ном упра­вом. Био је и је­дан од ма­ло­број­них пи­сме­них уста­ни­ка, до­бар го­вор­ник и вешт пре­го­ва­рач. Пер­фект­но је го­во­рио тур­ски. Оми­љен и по­што­ван у срп­ском на­ро­ду, али и ме­ђу ви­ђе­ни­јим лич­но­сти­ма тур­ске, ру­ске и аустриј­ске упра­ве.

Ме­шта­ни Ро­га­че су му, уз по­моћ пред­сед­ни­ка Жи­ке,  2004. го­ди­не по­ди­гли до­сто­јан спо­ме­ник, де­ло ва­ја­ра Ми­лан­ка Ман­ди­ћа, у цен­тру Ро­га­че, на не­ко­ли­ко ко­ра­ка од нај­ста­ри­је згра­де. 

Окру­жен бо­ро­ви­ма, Ка­тић над­гле­да ср­це Ро­га­че, ме­ста ко­је је у сва­ком од прет­ход­них ра­то­ва из­не­дри­ло ју­на­ке. На три­де­се­так ме­та­ра од овог спо­ме­ни­ка је обе­леж­је по­диг­ну­то по­ги­ну­ли­ма у Дру­гом свет­ском ра­ту, док на бла­гом уз­ви­ше­њу из­над цен­тра у Цр­кви Све­те Тро­ји­це по­чи­ва­ју ко­сти 600 рат­ни­ка пр­во­по­зи­ва­ца па­лих на Ко­сма­ју 1914.  

– Све­до­че­ње о Јан­ку Ка­ти­ћу за­сно­ва­но је на књи­зи ко­ју је ура­дио Ми­ли­во­је Ка­тић, по до­ку­мен­ти­ма на­ђе­ним у ар­хи­ви­ма. За са­да не­ма по­у­зда­них по­да­та­ка на осно­ву ко­јих се мо­же утвр­ди­ти по­ре­кло ове по­ро­ди­це. На­род има не­ко­ли­ко вер­зи­ја. Пре­ма јед­ном пре­да­њу, Ка­ти­ћи су се до­се­ли­ли са Ста­рог Вла­ха, из ју­го­за­пад­не Ср­би­је, док им је пр­во­бит­на по­стој­би­на би­ла Цр­на Го­ра. Пре­ма дру­гој вер­зи­ји, по­ре­клом су из Хер­це­го­ви­не, а по тре­ћој – са Ко­со­ва. Зна се да се Јан­ков отац Јо­ван у Ро­га­чу до­се­лио по­ло­ви­ном 18. ве­ка. Ве­ћи­на исто­ри­ча­ра сма­тра да је он имао три си­на, Мар­ка, Јан­ка и Сте­ва­на, али има и оних ко­ји твр­де да је имао и че­твр­тог Ни­ко­лу – при­ча Жив­ка – Ци­ца Ма­ри­чић, чла­ни­ца Оп­штин­ског ве­ћа Со­по­та за­ду­же­на за кул­ту­ру и обра­зо­ва­ње, о жи­во­ту, по­ре­клу, на­чи­ну ра­то­ва­ња, љу­ба­ви­ма и по­ги­би­ји Јан­ка Ка­ти­ћа. Она је и про­фе­сор­ка срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти ро­дом из Ро­га­че. 

Јед­ни сма­тра­ју да је Ни­ко­ла Јан­ку брат по мај­ци, а дру­ги да је био Јан­ков се­стрић до­ве­ден у Ка­ти­ће или чак и „уљез” у овој фа­ми­ли­ји. У сва­ком слу­ча­ју, у Ро­га­чи су у то вре­ме жи­ве­ла два чо­ве­ка по име­ну Ни­ко­ла Ка­тић. О то­ме све­до­че два гро­ба, је­дан је у пор­ти ро­гач­ке цр­кве. Тај Ни­ко­ла био је вој­во­да, кнез и су­ди­ја. Дру­ги Ни­ко­ла са­хра­њен је на ро­гач­ком гро­бљу. 

– Јан­ко је имао и три се­стре. Јед­на од њих, Пе­ру­ни­ка, би­ла је ле­по­ти­ца. Њу су угра­би­ли Тур­ци и од­ве­ли у Бе­о­град за Омер-агу. Она је ус­пе­ла да на­го­во­ри агу да јој до­ве­де оми­ље­ног бра­та. Та­ко је Јан­ко као де­чак сти­гао у Бе­о­град у се­стри­ну ку­ћу. Из­ра­стао је у на­о­чи­тог мла­ди­ћа и ту је на­у­чио тур­ски и са­вла­дао вој­нич­ке ве­шти­не – при­ча Ма­ри­чи­ће­ва.

Упра­во на овом ме­сту ја­вља­ју се и пр­ве при­че о Јан­ку и ње­го­вој љу­ба­ви. О том де­лу ње­го­вог жи­во­та по­сто­је две вер­зи­је.

– Пре­ма јед­ној при­чи, Јан­ко се за­љу­био у Омер-аги­ну ле­пу се­стри­чи­ну Еми­ру. По­др­жа­ва­ла их је Пе­ру­ни­ка, али не и Омер-ага. Јед­ном их је ухва­тио за­јед­но и ису­као са­бљу да по­се­че Јан­ка, али су му се ис­пре­чи­ле Еми­ра и Пе­ру­ни­ка. За то вре­ме Јан­ко је ус­пео да по­бег­не у шу­му, па у Ро­га­чу, а за­тим да се при­кљу­чи хај­ду­ци­ма. Еми­ра и он су се рас­та­ли, али се ни­су за­бо­ра­ви­ли. Оста­ли су у ве­зи по­мо­ћу по­вер­љи­вих гла­сни­ка. Еми­ра је, ка­жу, чак и кре­ну­ла у по­тра­гу за њим. На­жа­лост, уме­сто Јан­ка код Шап­ца је на­и­шла на ње­го­ву по­смрт­ну по­во­р­ку. При­ча се чак и да се уби­ла из Јан­ко­вог пи­што­ља – об­ја­шња­ва Ма­ри­чи­ће­ва.

Пре­ма дру­гој вер­зи­ји, Јан­ко­ва љу­бав зва­ла се Ха­ни и би­ла је ве­ре­на за се­стри­ћа Али­је Гу­шан­ца, ствар­ног го­спо­да­ра Бе­о­гра­да. Њи­хо­ву љу­бав спре­чио је Ах­мет-бег, Ха­нин зет. 

Јан­ко је, ка­жу, пред­ви­део сво­ју смрт. Уочи бор­бе код Шап­ца у јаг­ње­ћој плећ­ки ви­део је да се спре­ма зло. Ње­го­во пред­ска­за­ње се оства­ри­ло. На­стра­дао је у се­лу Кр­нић код Шап­ца. Убио га је Тур­чин при­ли­ком пре­да­је. Не зна се ко­ли­ко је имао го­ди­на јер не­ма про­ве­ре­них по­да­тка ка­да је ро­ђен. Сма­тра се да је имао не­што ви­ше од три­де­се­так ка­да је стра­дао. Ње­го­ви зем­ни оста­ци пре­ба­че­ни су из Сиб­ни­це 1934. го­ди­не у Ро­га­чу. На­ла­зе се у спо­мен-ко­стур­ни­ци у Цр­кви Све­те Тро­ји­це, ко­ја са бр­да као бе­ла ви­ла над­гле­да Ро­га­чу. 

По пре­да­њу, Ка­ти­ћи ко­ји са­да жи­ве у Ро­га­чи на­след­ни­ци су Јан­ко­ви, али по не­ким исто­риј­ским из­во­ри­ма по­сто­ји са­мо је­дан ње­гов жи­ви по­то­мак. Реч је о же­ни ко­ја му је род по стри­цу.


Коментари5
c7639
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Slamkamenac
Bilo bi lepo da se napise clanak o ljudskim gubicima stanovnistva Srbije tokom prvog ustanka. Negde sam procitao da su Austrijanci procenili da je srpsko stanovnistvo izgubilo oko 45% ljudstva, sto od gladi, bolesti, ratovanja a sto se odselilo da bi izbeglo stradanja...Ako je ovo tacan podatak, to bi ispalo da je ova sloboda najskuplje placena od svih za koje znam...
Stevan
Bilo bi dobro da se nesto napise o Djordju Ribaru (Dzordz Fiser) koji nakon ucesca u Srbskom ustanku odlazi u Meksiko zatim u Teksas i tamo pomaze u osnivanju drzave Teksas
Sinisa
Ima Stevane i o njemu dosta. Inace je bio jedan od vodecih ljudi (sa Hjustonom), koji se istakao u ratovima sa Spanijom i za osamostaljenje Texasa. Galveston je u stvari stari grad Hjuston. Najveci trgovinski centar i pristaniste u Texasu tog doba.Uglavnom posle jednog uragana Galveston je sravnjen sa zemljom pa se centar tog grada seli severno i danas se zove Hjuston. Inace Galveston je tavorio dugo vremena ali ako su svedoci stare kuce ( mansions) moze se videti da je grad stvarno bio bogat. Inace Djordje Ribar se vodi kao gradjanin Austro Ugarske - zasto neznam ali cini mi se da ima jos njegovih potomaka u Texasu.
Препоручујем 0
Aleksandar Lukovic
Teodosije je Marićević a ne Marčetić
сивошевић
Бесмртна слава Јунаку!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља