субота, 19.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:24
ИНТЕРВЈУ: ДАДО ТОПИЋ, певач

Медији контролишу трендове у музици

Правим ауторима је тешко да дођу до публике, јер је тржиште најважније, а уметнички дојам је у петом плану
Аутор: Јелена Копривицапонедељак, 18.02.2019. у 20:00
(Фото З. Анастасијевић)

Излазак једног од највећих рокенрол певача на овим просторима Даде Топића на сцену приликом недавне концертне прославе јубилеја „Корни групе” у Центру „Сава” пропраћен је овацијама. Певач и кантаутор који je у каријери, дугој више од пет деценија, покрио разнолике музичке жанрове – од соула и фанка у „Ђаволим еликсирима” и „Динамитима”, преко авангарде у „Корни групи” и рокенрола у „Тајму”, па до попа, прошле године објавио је нову песму, чији је аутор Корнелије Ковач, са којим, како истиче у разговору за „Политику”, разговара о новом албуму. Сумирајући утиске са концерта за наш лист признаје да га је одушевила реакција београдске публике:

– Јесте прошло 50 година и много тога се променило, али Београд има ту неку емпатију, коју воли да изрази на најтоплији начин, што се видело на концерту. То се не догађа свугде!

Колико је музика „Корни групе” за оно време била „ексцес”?
Била је, али када се говори о времену када је она настала, треба истаћи да је Београд тада био европски центар музике. Имао је фантастичан фестивал који се звао „Giants of Jazz”, и сваке године су највећа имена џез сцене наступала у Београду. Тако је Београд видео све оно што и цела Америка и Европа – од Мајлса Дејвиса, преко Оскара Питерсона, до Телонијуса Монка. У таквој атмосфери Корнелије Бата Ковач, као аутор, и ми у „Корни групи” могли смо да будемо авангарда и стварамо нешто што је другачије од свег другог, уз врхунску интерпретацију.

Себе називате великим радником. Колико је то било пресудно за каријеру?

Почео сам да свирам већ са 11 година и врло брзо почео да пишем и текстове. Када сам преводио песме својих узора, углавном соул и блуз певача, схватио сам да су им текстови врло скромни. А када сам прочитао неке ствари о Бобу Дилану, схватио сам да кроз текст може пуно тога да се каже. Било је то време ослобађања младе генерације, и мале културне револуције. Ако сте желели нешто да поручите, то је требало да има дубоки смисао и специфичну тежину. Зато сам упијао књиге и био информисан о свему. Само ја знам колико су ми књиге помогле да проширим видике, јер нисам био од оних који је могао да пева о томе како је заљубљен, како је живот предиван, лептири око нас, небо сунчано и цвеће лепо. У том времену доминантна је била мисао да младе генерације могу да достигну одређени степен слободе ако се својим уметничким деловањем наметну. Музика је тада била плод једног великог знања и велике духовне моћи. Било је више простора за слободно изражавање, јер данас медији контролишу трендове у музици. Најбитније је да ли се неки производ продаје на тржишту, тако да је правим ауторима тешко да дођу до публике, јер постоји неквалитативни филтер. Тржиште је најважније, а уметнички дојам је у петом плану.

Састав „Тајм”, који сте основали после одласка из „Корни групе”, био је један од највећих рок бедова на простору Југославије. Нехајно сте постали рок звезда?

Моја намера никада није била да будем рок звезда, али случајно је испало тако. Био сам аутор и фронтмен у том бенду, а да нисам био певач, вероватно би неко други био звезда... Мени је једини циљ у животу био да будем добар члан доброг бенда. „Тајм” од пре неколико година поново наступа, и чак имамо неке нове песме, али публика углавном жели да чује нумере са старих албума. Те нове песме су, на неки начин, критика односа међу људима и друштвених проблема. Скупио сам неке мудрости и сазнања, проживео сам онолико од живота и волео бих сада да отворим дијалог о тим темама, али бојим се да естаблишмент не дозвољава такве ствари. А проблеми не треба да се забораве и ставе ад акта, јер све на овом свету постоји због нас, обичних људи, а не оних који владају или некаквог банкарског сектора.

Да није било Радио Луксембурга кад сте били тинејџер, да ли бисте се бавили музиком?
Добро питање (смех)! Вероватно бих некако, у неком тренутку, дошао до тога. Био сам дете улице, и требало је побећи одатле. Били смо клинци жељни живота, знања, светова, путовања, и богати духом. Морали смо да се боримо да створимо нешто у животу како бисмо се искобељали из те прашине, блата и дошли до врхунаца, који јесу били доступни, само је требало много да се ради. И остварио сам своје снове, што је једна дивна сатисфакција за живот који је некако достигао пуни смисао.

„Стонси” као Микеланђело

Упркос завидној каријери за Даду Топића један од најдражих тренутака јесте онај када је 2007. године на Јазу стајао на истој сцени са „Ролингстонсима”:
– Тај сусрет на Јазу је тако дојмљив... Па, ко не зна за „Стонсе”?! Једном је Џон Ленон изјавио да су „Битлси” популарнији од Исуса Христа, јер их зна цела планета, што су му веома замерили. Ја бих то парафразирао и пренео на „Стонсе”. И замислите сад мене, који сам цео живот био један мали човек у том свету музике, како стојим на истој позорници на коју ће после мене изаћи Кит Ричардс и Мик Џегер... То је било божанствено и заиста не знам да ли нешто лепше може човеку у животу да се деси. То је било као да сам срео Микеланђела или Леонарда да Винчија или неку другу фацу из историје уметности!


Коментари9
68dc4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mikica
Pa nisam ja uporedio Leonarda i Mikelanđela sa Stounsima - valjda ste čitali tekst. Znate, za 30-40 godina Stounse će slušati samo znatiželjni. Doživećete i shvatiti. Dok dvojica navedenih genijalnih umetnika traju evo već pola milenijuma. Sapienti sat.
Mikica
Ipak je sramota porediti Stounse sa Leonardom i Mikelanđelom. Mislim da bi i Stounse bilo sramota - znaju da je to neuporedivo.
Sale Marino
Niti bi Jagger znao na naslika Mona Lisu niti bi Leonardo znao da napravi i otpeva Satisfaction...neuporedivo, zaista, ali iste snage u svojim umetnickim dimenzijama.
Препоручујем 3
Ilija manager
Bila.mi je čast da sam sa grupom TIME bio dio tog projekta The Rolling Stoes 2007 u Budva Montenegro. Hti sam okqčit nekoliko elskluzivnih fotografija al ovi komentari to nepodržavaju..
Iza
Ko zna zna!
Препоручујем 2
Zoran
Ja verujem da i mnogi moji drugovi ovo ne vide: U osnovnoj skoli, jos u vreme Tita, drug svirao gitaru i imao bend. Imao je cast da u skoli svira na bini. E tada smo svi mi preko njega culi za Deep Purple, koji je u to vreme bio, ako ne pakao, a ono bar predsoblje pakla. A sada je nista, decje pesmice, sad ima mnogo vecih nesreca do njega. Ali je poenta druga: Komunisti su nam to dali, i sada imamo OVO. A sta je OVO? E to je to, narkomani, benndovi, ...deo smo zapada, pre svega smo pokupili lose od njih.
Neda
Bravo, ovo sad je dno pakla a muzika je pokretacka sila istog, ako vi to sto se danas servira preko medija zovete muzika. Porazavajuce i apsolutno neprihvatljivo za svest. Droga, prostitucija, ludilooo. To vam je muzika danasnjice u celom svetu, samo biraj koliko ces cega i uzivaj. Mnogo srece...Ali ako niste znali postoji i bozanska muzika, bozanski glasovi ali to je na drugoj strani gde je svesnost sva u sjaju bozije milosti. I nije to u crkvama, da se slucajno ne prevarite.
Препоручујем 1
Zoran
Kontrolisao ti i Tito pa se nisi bunio. Kad Tile pravio dilove sa muzicarima, kaze najlakse mu bilo sa Brgovicem(biznismeni-komunisti).:) Kad je Brega napravio neku politicki nekorektnu pesmu za razliku od Bore? Mislis da ondasnji bendovi mogli bez aminovanja komunista? Samo ako se drugovi komunisti sloze. E sad niste vi vise u centru paznje nego neki drugi.
Kсенија
Питам се да ли сте уопште живели у време, како ви кажете, комунизма у овој земљи? Ја јесам и поуздано знам да нам нико није бранио ни бирао шта да слушамо. Напротив, све што је било квалитетно било је доступно. Наравно, нисмо могли да платимо долазак тада најпопуларнијих бендова, али смо имали Радио Луксембург, имали смо “Састанак у 9 и 5”, “ Пријатеља звезда”, гостовали су највећа имена џеза и најзначајнији уметници класичне музике. Са 15 година сам слушала Мењухина (и то 2 пута!), Елу, Гилеспија, Оскара Питерсона, и Чик Корију и Return to Forever, Џетро Тал... Што се културе, посебно музике тиче, то време је светлосним годинама било испред овога данас.
Препоручујем 9

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља