понедељак, 09.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:41

Виторка и Зорка траже кору хлеба уместо казана

У улици испод самог центра северне Косовске Митровице, шесточланој породици Радивојевић никако да сване
Аутор: Биљана Радомировићпонедељак, 18.02.2019. у 23:30
Драгош, Виторка и Кристијан испред куће у Бошњачкој махали (Фото Б. Ра­до­ми­ро­вић )

Косовска Митровица – Поново смо код Радивојевића, у Улици Козара на броју 3, у строгом центру Косовске Митровице, у делу одакле почиње Бошњачка махала. Први пут смо их посетили пре десет година, а од последњег сусрета прошло је пет.

Променило се за ових година много шта у шесточланој породици Драгоша Радивојевића, шездесетогодишњака, пензионера „Трепче”. Две ћерке, Марија (35) и Соња (31), удале се, добиле децу, отишле у свет. Јединац Јанко (32) отишао у централну Србију да ради на грађевини, иако су га градске власти, после текста у „Политици”, запослиле у родном граду.

Сретосмо га недавно. Стасит младић, црне косе, какву је имала и преранопреминула мајка Драгица, једна од најбољих студената Техничког факултета у Косовској Митровици.

Отишла је рано, за тугом због двоје деце, Ружице и Павла, који још нису узели четврту и трећу годину, а које је однео пожар у кући, децембра 2000. године. Страдали због неисправне грејалице. Од несреће Радивојевићи се никада нису опоравили.

После писања „Политике” саграђена им је нова кућа, направљена бетонска ограда која даје сигурност, јер су се митровички инциденти преламали управо преко ове улице. Тутњао је овуда Кфор, Унмик, Косовска полиција, Срби бранили овај део од упада с југа. Стизала је овој породици помоћ у белој техници, одећи, намирницама, новцу. Појединци, организације, разна удружења несебично су помагали. Помагале су и комшије које им и данас помажу, Срби, Бошњаци, Горанци, Турци. Кад је Радивојевиће задесила трагедија, само годину по рату, и Албанци с јужног дела су се нашли у невољи. Али, не желе Радивојевићи да живе од социјалне помоћи и на казану народне кухиње. Виторка, самохрана мајка Данијела, ђака другог разреда школе „Бранко Радичевић”, и двогодишњег Кристијана, радила би било који државни посао. И Зорка, која као и старија сестра, не штеди себе кад одрађује посао и „социјалу” у народној кухињи, или на дневницу очисти некој жени кућу, радила би било који посао на државној каси.

Ударамо о металну капију док је ношен северним ветром сипао снег. Откључава Драгош, а истрчава и малени Кристијан.

„Је л’ сте заложили”, питамо док снег веје ту у улици, скрајнутој иза Трга кнеза Лазара, у улици која је на непуних двеста метара од Главног моста на Ибру.

„Нисмо. Она дрва што смо имали, све отишло”, одзвањају Драгошеве речи.

У соби, која је и кухиња и она за госте, и у којој је неки дотрајао телевизор, као да си напољу. У једном крају собе тандрче грејалица која греје тек толико да подигне влагу и тежак мирис буђи. Пећ на дрва поклопљена, чункови хладни.

„На ово се грејете”, љутито проговори немоћ из нас. Тргоше се Данијел и Кристијан, чиста, опрана деца коју ни на улици нећете видети упрљану, умазану. Данијел је одличан ђак. Има само једну четворку. Из енглеског. Обожава свог учитеља Жику. „Имали смо метар и по дрва. Нестало нам, па се око ове грејалице окупимо”, поче Драгош, коме је и цигара понестало.

„А и знаш како? Не знам да л’ је боље кад имамо дрва, па ложимо, ил’ нам је боље да се смрзавамо! Кућа нема изолацију, па кад кренемо с ложењем, сва влага из земље нам избија, хоће да нас удави”, обезвољи се Драгош којем су жалост и беда оставили траг на лицу.

Зорка отвара прозор, не би ли изашла мемла која поче да дави. Дотрајали штокови, вуче промаја на оном дотрајалом каучу који им је дат на поклон. Стакла напрсла.

„Данијеле, јеси рекô наставници да имаш тетку у Енглеској? Можда би ти дала петицу?” Не одговори ништа, само се тужно насмеши, онако како знају деца навикла на ред. И на трпеж. Сета овако маленом прелете му преко очију.

Примају Виторка и Зорка социјалну помоћ. Виторка и дечји додатак. Али мало је то да би ово двоје деце отишло на море, у неки већи град, у продавницу играчака…

Излазе понекад деца из Митровице. Воде их мајка и тетка пешке у Рударе, на гробље да запале свеће баби Драгици, Ружици и Павлу. Води их Виторка и у Ушће. Тамо јој је први син. Удомила га једна породица. Наденула му Виторка име Павле, по трагично страдалом братићу.

Само који дан пошто је родила првенца „узели су јој га неки људи и одвели у Србију”. „Много се обрадује кад нас види. Је л’ знаш шта? Кад будем добила посао, ја мог Павла узимам. Он је мој. Отели су ми га. Само неки дан пошто сам га родила”, кренуше сузе на лепом, белом Виторкином лицу. Узнемирише се деца. Труде се ова чељад да све буде чисто, па је на цветној мушеми била чинија са жутим, као дукат јабукама.

Кристијан с муком, онако мали, пропе се, дохвати једну и даде се у бег.

„Кристијанеее, долази овамо”, отрча за њим Зорка, висока девојка и она без посла, а могла би да привреди.

„Где да тражим посао? Отац се код неких пријатеља распитивао, али све остане на обећању. Како за мене тако и за Виторку.” Смркну се Зоркино лице. Ништа више није проговарала.

Измешаше се ледени ваздух споља и мемљиви у соби. Влага је и у соби где спавају деца. Чиста, уредна соба, у ормару као под конац сложене дечје ствари. Влага и буђ су и у соби која је Јанкова и где су на дасци за пеглање само његове сложене ствари. Од намештаја – ништа. И сијалица прегорела. На прозору завеса, тамна, срећа па нема ствари.

И шпајз црн. У њему само празне, опране кантице у којима из народне кухиње доносе кувано јело. Следује им и по један хлеб дневно.

„Да ми је да дочекам да ћерке буду на свом парчету хлеба. Било који посао. Да је државни. Слаб сам, уморан од оваквог живота, а и оболео сам”, у ходу говори Драгош, о чијој вредноћи се прича. Увек је спреман да помогне људима који га позову. Испраћа нас до капије.

Некад је на истом месту, где је у незапамћеној трагедији и за север и за југ Митровице, страдало тек поникло двоје деце, била огромна кућа с два улаза. Чувеног чика Стеве Јевремовића и супруге му Олге, Чехиње. Били су то баба и деда Драгошеве жене о којима се надалеко по господству и дарежљивости причало.

Нису ни слутили да ће им праунуци бити на народном казану.


Коментари8
07b30
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Biljana Radomirović
Svi koje je žele da pomognu porodici Radivojević u odeći, prehrambenim namirnicama, higijenskim paketima, to mogu da učine na adresu: Zorka Radivojević Ulica „Kozara“ br. 3 38220 Kosovska Mitrovica Oni koji žele novčano da pomognu, uplatu mogu da izvrše na ime Zorka Radivojević, na dinarski ili devizni žiro račun (s obzirom da su se javljali ljudi iz inostranstva). Komercijalna banka-dinarski račun 205-9011007637475-83 NLB banka- devizni račun 1707-0186-006869.34 Hvala svima, u ime porodice Radivojević! Biljana Radomirović, novinar
Slavko Stanisavljevic, Strpce-Kosmet
@Biljana Radomirovic Zahvaljujem se novinarki Politike Biljani Radomirovic na ulozenom trudu da nam dostavi sve potrebne informacije da bi citaoci Politike mogli da posalju pomoc siromasnoj porodici Radivojevic iz K.Mitrovice. Posto ja zivim u Vankuveru-Kanada sutra cu poslati kanadske dolare na devizni racun,a kasnije cu se potruditi da prikupim pomoc u odeci,obuci, prehrambenim namirnicama i sredstva za higijenu.Paket cemo poslati na adresu koju ste dali:Zorka Radivojevic ulica"Kozara"br.3 38220 Kosovska Mitrovica.Zahvaljujem vam sto ste se angazovali da se pomogne ljudima u nevolj.Bog vas blagoslovio!
Препоручујем 2
Biljana Radomirović
Hvala, svima koji žele da pomognu porodici Radivojević! U toku dana ili već sutra, poslaću adresu, ali i brojeve žiro računa (koje su Radivojevići otišli da otvore u bankama) kako bi pomoć mogla da im stigne na kućnu adresu, ili novčana, preko banke! Vidim da se javljaju i ljudi iz inostranstva! Hvala svima i u ime porodice Radivojević, kojima sam prenela vaše iskrene želje! Biljana Radomirović, novinar
Slavko Stanisavljevic, Strpce-Kosmet
Novinarka Biljana Radomirovic me je ovom pricom o teskom zivotu porodice Radivojevic, koja bukvalno gladuje i nema ni drva za ogrev,dirnula i za trenutak me vratila u K.Mitrovici.Ovoj mnogoclanoj porodici treba pomoci jer su ugrozeni bez grejanja(metar ipo drva je potroseno).Zaista,ako ako novinarka gospodja Biljana moze da na neki nacin organizuje akciju pomoci,ja bih pomogao ali zivim daleko a na KiM nesmem.
Milica MM
Тужна прича из Косовске Митровице. Тежак живот, а несрећа иде на сиротињу... Неписано правило. Али није то само у К. Митровици. Много сличних, тешких судбина је у целој Србији. Како помоћи свима? Како да сва вредна и паметна деца дођу до свог комада хлеба, а и окућнице, да да стварају нове породице...? Државни посао? Сан многих, а има га само за одабране...
Ruzvelt Balkan
Dajte neki kontakt, da se skupi neka suma novca da se pomogne ljudima.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља