Књиге заиста имају своје животе, а то да ли ће бити дуговечне не зависи само од њихове способности да се обраћају човечанству, током векова, и то једним разумљивим језиком мудрости.

То зависи и од културе и њеног односа према вредностима које трају. У нашој култури, као што је то већ познато, традиција се сукобљава са дневном политиком, као да се стално бори за дах у неком загушљивом простору. У таквој атмосфери тешко опстају они који желе да граде одређене вредности, у дужем, вишедеценијском, периоду.

Један од оних примера драгоцености које опстају, упркос свему, јесте читава велика породица књига– едиција „Алеф”, издавачке куће „Градац”, из Чачка, која је недавно објавила стоти наслов.

Добро познате минималистички обликоване, елегантне беле књиге (дизајн Мила Грозданића), које укључују наслове из најразличитијих области, од белетристике и есејистике, преко  естетике, социологије и политичке теорије, до филозофије, теологије и мистике.

Оно што је некако типично за „Алеф” јесте та обједињујућа продуховљеност ових дела. Чак и у делима која су снажно критички обојена према негативним тековинама цивилизације, ономе  што хуманост претвара у механизацију владајуће класе, а природу у оруђе, присутан је тај дух „Алефа”, једна продуховљена снага отрежњења.

„Човек-данас јесте присутан у свему и он престаје да буде `карактер`, он је више `стање`. Он се креће, он покреће, он кочи, стишава, диже револуције, зида крематоријуме, лови крокодиле, лети у свемир, он скалпира, он философира, он оплођава, он усмрћује. Више се не говори `човек је у стању да учини све`; данас се каже `човек је принуђен да учини све`. Ко је тај човек?”, запитао се Живојин Павловић у делу „О одвратном”,  једном од скорије објављених наслова „Алефа”.

Ова едиција подсећа на велика имена светске књижевности као што су Борхес,  Бекет, Јонеско, Јурсенар,  Селин, Сабато, Арто, Рилке,  Бодлер, Цвајг, Дарел, Набоков..., на филозофе као што су Кјеркегор, Јингер, Хајдегер, Соловјов, Ортега и Гасет, Еко, Колаковски, Башлар, Ружмон, Генон, Елијаде, Вирилио...

Ту су и наши писци Митриновић, Слободан Јовановић, Црњански, Настасијевић, Киш... Чак и када је реч о природној науци– физици, ова едиција окреће се према филозофији науке, ка метафизици Вернера Хајзенберга, на пример. Уопштено говорећи, увек су то књиге „Алефа” која дубоко промишљају свет, човекову позицију у њему, уметност и ширину стваралаштва, моћ мишљења у спрези са визионарством.

О томе када је покренута едиција „Алеф”, о концепту који успева да одржи, а пре свега о култном часопису „Градац“, говори оснивач и уредник Бранко Кукић:

– Када је 1974. покренут часопис „Градац”,  за кратко време је постао један од најинтригантнијих часописа у тадашњој Југославији.  Својим темама је постао толико провокативан, да је премашио тираже свих осталих часописа и привукао најширу публику. Теме су овде често биле непознате и изазовне и, што је било важно, професионално представљене (на пример, Жан Жене, Парацелзус, гностицизам, јеврејска мистика, смрт, група Медиала, меланхолија). Због тих околности, али наравно и због друштвено-политичких, због налета бунта међу младима у облику рокенрола  и нове литературе, због турбуленција у свим  облицима живота у свету, имао сам идеју  да уз „Градац” покренем и једну едицију коју сам назвао Библиотека „Алеф”. Назив је настао по причи „Алеф” Х. Л. Борхеса, писца око кога се тада обртао читав креативни свет. „Алеф” је, у ствари, тачка у којој је скупљено све постојеће и непостојеће, она је била тачка-свет, у који су укључени простор и време, вечност и бесконачност, свесно и несвесно, човек и космос. А тада нам је управо било потребно „јединство супротности”, у коме бисмо се осећали слободни и као људи и као ствараоци– објашњава Кукић, додајући и то да смо 50 година живели у једном тоталитарном систему, да смо патили од цензуре и самоцензуре, да су за то време промењена мишљења  о многим појавама у напредном друштву, уметности, науци и свакодневном животу, па се појавила потреба да се свет промени из корена.

Тако је Библиотека „Алеф”, по речима Бранка Кукића, померила неке границе, окренула се свету изнутра, рушила окамењене љуштуре, оковане законитости и заблуде, све растављала на делове како би установила где је квар, а где је истина.

– Свет се био презаситио самог себе, закочио се, презаситио се глупостима и почео да заудара. Једино је супкултура указивала да смо још живи. Дакле, „Алеф” је требало на овом издавачком простору да буде препад за успаване и успорене. Тај препад се показао као благотворан, као буђење духовног живота. То је био позив за све оне разочаране, којима је било неопходно да путем критичког размишљања препознају сопствену слободу, и стекну уверење да може да се живи изван идеолошке колективизације а унутар сопствене личности– сматра Кукић.

По његовим речима, књиге „Алефа”  воде најпре ка самоспознаји, као новом погледу на свет. Самоспознаја је и циљ новог, радозналог и образованог младог света, чији је „Алеф” путовођа.