понедељак, 14.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:16

Сузе младих из Србије на острву Видо

Последњих година знатно се смањио број школа које доводе ђаке на ово место страдања, каже кустос Српске куће на Крфу, књижевник Љубомир Сарамандић
Аутор: Бранко Пејовићуторак, 19.02.2019. у 23:30
Светионик на Виду (Фото Н. Белић)

Ужице – Кад млади посетиоци из Србије, школске екскурзије, дођу на Крф и посете острво Видо и Плаву гробницу, као да доживе катарзу, прочишћење, трансфер из једног света у други. Гледам их док се тамо идентификују с великим историјским тренутком. Прелазе из овог света, у коме се задовољства и уживања постављају као смисао живота, у друкчији свет наших предака и њиховог пожртвовања. Чак и младићи између 16 и 18 година, који су пре тога причали неумесне вицеве или показивали бицепсе, слушајући на Виду о прецима одједном пусте сузу и кажу ми: „Знате, тек сад видим колико смо ми пуни умишљених проблема”...

То лично искуство пренео је Ужичанима Љубомир Сарамандић, кустос Српске куће на Крфу и књижевник, током свог надахнутог предавања поводом књиге „Ходочашће на Крф”, одржаног пред препуном салом ужичке градске куће. Заслужна за ову прилику да се овде чује жива реч о важном месту српске историје је Слађана Момчиловић, пореклом Ужичанка.

Док траје минут ћутања и казивање „Плаве гробнице”, ученици, до тада уморни од пута или ноћи у дискотеци, се уозбиље па нема више инцидената и реторике која прати младе

Сарамандић је казивао о голготи српске војске кроз албанске гудуре, васкрснућу по опоравку на Крфу, помоћи несебичних Грка српском народу... Посебно се задржао на свом раду у звању кустоса Српске куће, када људи из Србије долазе да виде острво Видо где је 1.200 српских хумки и маузолеј, и Плаву гробницу у дубинама Јонског мора.

– Кад сам у прилици, увек код школских екскурзија са њима идем и на острво Видо. Инсистирам да се на Виду младим посетиоцима чита Бојићева песма „Плава гробница”, поетски споменик изузетне снаге, сматрам то најважнијим тренутком ходочашћа. У средишту је и минут ћутања, полагање венца, наравно и песма „Тамо далеко” – казао је Сарамандић и наставио:

– Неколико стотина пута сам био на острву Виду и посматрао групе младих из Србије како реагују. За оне који први пут дођу на Крф и не знају о каквом се историјском тренутку ради, водич ми каже: „Не морате баш пуно да им причате, уморни су, немају баш неку концентрацију.” Видим и њихова лица, а отме им се уздах од пута или ноћи у дискотеци. Тог тренутка их подсетим да су исто растојање много тежим путем преко планина – уз резерве хране за девет дана, а повлачење је, на минус 20 степени, трајало између 20 и 40 дана – њихови тада вршњаци прешли пешице. И нису се жалили на умор, злу срећу, ратни вихор, родитеље, професоре... Сви су већ у тако младом животном узрасту преузели одговорност за своју судбину.

– Тог тренутка, док траје минут ћутања и казивање „Плаве гробнице”, примећујем да им концентрација расте. Већина проблема генерације која стасава умишљени су спрам жртве предака с којом се они у том тренутку суоче. Онда ми вођа пута каже да се нешто чудно с њима догоди, нема више инцидената и реторике која прати младе, уозбиљили су се. Која је то кохезиона сила која тако везује ове младе групе? Мислим да је то управо Видо, острво на коме се најлакше пусти суза, природно јави осећај дуга, дужности – испричао је кустос Српске куће.

Поменуо је посету Новака Ђоковића овом острву пре неку годину („Новак је био с породицом и прво посетио Видо, имао је тај осећај дуга и дужности према таквом месту”), а сетио се и разговора с младићем из Србије:

– Представио ми се као најбољи студент Ветеринарског факултета, рекао је: „Добио сам стипендију немачке владе за постдипломске студије и посао у Немачкој. Верујте да сам потпуно отписао Србију, своју будућност, породицу видим у Немачкој или другој земљи. Међутим, после овога што сам овде доживео”, и у том тренутку се заплакао, „ја сам потпуно збуњен. Вероватно ћу прихватити тај позив, али морам на неки начин да вратим дуг прецима.” И то је један вид патриотизма који је у духу времена у коме живимо.

Ипак, упркос значају и емоцијама код младих које рађају Крф и Видо, све мање школских екскурзија из Србије долази овде.

– Од 2009. године знатно се смањио број школа које долазе, најчешће нас и сада походе ужичка, врањска и Прва београдска гимназија. Ипак, све чешће су туристичке посете наших људи Крфу – сумирао је Љубомир Сарамандић пред Ужичанима.


Коментари15
3c35b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Raca Milosavljevic
... hvala Politici za ovaj tekst ... samo jedno pitanje se postavlja ... gde je greska? ... jedan od odgovora nam je dao nas Arcibald Rajs ...
Милча Петринсћи
Драги моји срби, никада нисам био на острву Видо, нисам видео Плаву гробницу и маузолеј, али сам доста читао о Првом светском рату. Мој деда Јован Јеремијин је био учесник Балканских и 1. светског рата, рањен је на Брегалници. Од преживелих солунаца слушао сам приче о њиховом страдању и коначној победи и повратку у отаџбини. Када на радију чујем песме "Тамо далеко" и "Креће се лађа француска" станем у ставу мирно и поздравим по војнички, препун емоција а бога ми и сузе ми потеку. Мој пра деда Јеленко Миленковић почива у српској гробници и Македонији, село Оризово. Наш ујак је служио као тенкиста у Титовом Велесу, па су током вежби видели гробницу. Ујак је у списку страдалих пронашао име нашег пра деде Јеленка и писао нам писмо о томе догађају. Мој отац је био у немачком заробљеништву у логорима у Норвешкој од априла 1942. до септембра 1945. године, често пута би нам причао о њиховом страдању да памтимо и не заборавимо. На хумкама у туђини Неће српско цвеће нићи поручите нашој деци...
артиљерац
Био сам 5 пута.Јесенас,били супрухга и ја на Крфу,летовање,идемо на Видо. Она није била.Сиђемо с брода,а ја се заплачем,Матор,62 године.Сахранио мајку,имао сам 20.Оца,у 41 години.Она зна да сам тежак на сузу,али на Виду се плакати мора.Куцам и плачем.Извините.
Boki
Bila sam sa porodicom. Drago mi je što su moja deca sve to doživela:izložbu u Srpskoj kzći, spomen kosturnicu na Vidu, mesto odakle su Srbi spuštani u more. Svi smo bili dirnuti.
Давор
Kада сам ја био тамо, водич је поменуо да би нам било другачије да сваки политичар бар једном дође овде и добро се замисли. Мало је фалило да цела Србија нестане заувек тад. И ироније - после те голготе одлучисмо да правимо Југославију.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља