недеља, 24.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:41
ИНТЕРВЈУ: МАТЕО ГАРОНЕ, италијански редитељ

Јаз између онога што јесмо и што мислимо да јесмо

Од самог почетка сам имао идеју да филм „Догман” треба да буде и омаж немом филму, великим Китону и Чаплину, нарочито у свом првом делу
Аутор: Дубравка Лакићчетвртак, 21.02.2019. у 20:00
(Фото Д. Лакић)

Најновији филм италијанског сценаристе и редитеља Матеа Гаронеа, до сада већ вишеструко награђивани „Догман” који је светску премијеру имао на прошлогодишњем Кану, ускоро ће се наћи и пред публиком 47. Феста.

Гаронеа наша публика памти и воли још од његових најранијих филмова („Примо аморе“, „Естате Романа“, „Оспити“, „Terra di mezzo”), такође приказиваних на Фесту, а нарочито после „Гоморе“ (према бестселеру Роберта Савијана), у којем није чинио поделу на добре и лоше момке и није „гланцао“ или романсирао гангстерске биографије.

Са филмом „Догман“, том прилично мрачном али неодољивом причом о неуобичајеном пријатељству, криминалној спирали, о издаји и напуштању, али и о неприхватању од стране средине, Матео Гароне је пре неки дан оборио и рекорд у броју од чак 15 освојених номинација за награде „Давид ди Донатело“, за такозване „италијанске оскаре“...

Рекли сте ми да је идеја за филм „Догман” стара неких десетак година?

Да. Као што је случај за све моје досадашње филмове тако и за „Догмана” све је на почетку у форми неке визуелне идеје, слика, преокрета у перспективи као што су, на пример, ти пси закључани у кавезу који као сведоци присуствују експлозији људске бастијалности. Те слике и идеје кувале су се у мојој глави неких десетак година, постојале су ту увек негде око мене док сам снимао друге филмове.

Да ли су неке од оригиналних идеја из тог времена преживеле до сада?

Јесу, али не знам да ли је сада „Догман” бољи филм од оног како сам га својевремено замишљао. Нека заједничка основа свих тих ондашњих идеја је ипак преживела, а то је да „Догман” не буде само филм о освети, иако она игра важну улогу. Заправо, ако је уопште реч о освети, јер ја то више волим да назовем неком врстом ослобођења. Такође, преживела је идеја и да овај филм не буде само варијација на вечну тему борбе између слабих и јаких.

Из филма „Догман” Матеа Гаронеа (Фото 47. Фест)

И није пука варијација, понудили сте нам и суочавање са последицама избора начина за преживљавање?

Ту негде и јесте суштина. Иако мој филм има екстремну причу он нас све ставља пред нешто што нас све брине. Ставља нас управо пред последице избора које свакодневно чинимо да бисмо преживели. Филм прати како ми свакодневно на многе ствари кажемо „да” и како то чинимо све док више и немамо снаге да кажемо „не”.

Суочавате нас и са постојањем јаза у сваком човеку?

Да, са јазом између оног што јесмо и оног што мислимо да јесмо. Из таквог јаза увек могу да настану проблеми. По свом дубоком испитивању нас самих, испитивању човека који је изгубио своју невиност, мислим да је овај филм универзалан, не са становишта моралних већ етичких принципа.

„Догман“ је инспирисан и неким стварним догађајима?

Јесте, али је то слободна инспирација, учинио сам и нагласио велику дистанцу од тих скандалозних вести пуних детаља проживљене тортуре који су тај окрутан догађај из 1980. дуго пратиле. Све је у филму преображено, почев од самог места догађаја и самих ликова и њихових психологија.

Током светске премијере у Кану за Марчела Фонтеа, који игра Марчела у филму, мислило се да је натуршчик?

Не, он је врсни позоришни глумац, није много играо на филму. Његова мекоћа, његово античко лице које изгледа као да је дошло из оне одавно нестале Италије, изузетно су допринели да одлучно пронађем начин како желим да приђем једној мрачној теми која ме је годинама и привлачила и одбијала. Помогло је да се учврстим и у одлуци какав карактер треба да има тај мој главни лик. Лик човека који, у покушају да се искупи за цео живот проведен у понижењу, ствара илузију да је ослободио не само себе, већ и своје суседство, можда чак и цео свет. Али, свет остаје непромењен и остаје равнодушан. То је све омогућио глумац Марчело Фонте којег сам на аудицији одмах запазио као неку врсту новог Бастера Китона.

Има сцена у филму које су нека врста омажа Бастеру Китону?

Од самог почетка сам имао идеју да филм треба да буде и омаж немом филму, великим Китону и Чаплину, нарочито у свом првом делу. У сценама када се Марчело игра са псима о којима брине, када је нежан са својом ћерком и покушава да буде вољен од стране заједнице. То ми је било веома важно, јер управо све те сцене уносе светлост у овај мој, у основи, мрачан филм.


Коментари0
ee0a5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља