четвртак, 21.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:28

Како је Његош „стигао” на Академски плато

петак, 22.02.2019. у 10:59
Споменик Његошу у Београду (Фото Ш. Соломун)

Мало је познато да је од идеје за подизање споменика Његошу (1813–1851) у Београду до њене реализације прошло скоро сто година. Разлог нису биле паре, већ неслагања око предложених локација. О значају овог догађаја сведочи и писање „Политике” 1. јануара 1940. године са годишње скупштине Друштва за подизање споменика „у престоници народа који се поноси песниковим делом”. И пре тога било је неколико одбора са истом намером. И увек са значајним личностима, као што су били Андрић, Нушић... Забележено је да су српски краљеви – Карађорђевићи, даривали новац за споменик.

После Другог светског рата изражено је чуђење да у Београду не постоји споменик „једном од најзначајнијих лучоноша људске мисли рођених под нашим небом”. Израда споменика је поверена академском вајару Сретену Стојановићу, а завршен је 1952. године. Годину дана касније Извршно веће Србије (влада) доноси одлуку да се споменик подигне на Цветном тргу, преко пута Југословенског драмског позоришта. Оклевање у Београду, због јавног тоалета на предложеној локацији, искористили су Црногорци и веома хваљен споменик, намењен Београду, подигли у Титограду (садашњој Подгорици).

Задужбине – Вукова, Андрићева и Црњанског – поводом 175 година од Његошевог рођења предложиле су, а посебан одбор од 35 угледних личности је тај предлог подржао, па је Скупштина Београда (председник А. Бакочевић) 22. јуна 1989. године донела одлуку да се Стојановићево дело као копија реализује у Београду (споменик Његошу, уз онај подигнут Карађорђу испред Храма Светог Саве, сматрају се за уметникова најбоља остварења). Задужбине предлагачи платили су изливање у бронзи (око 800 кг) у уметничкој ливници „Пластика” на Дорћолу. Породица је поклонила ауторство. А за израду постамента послужио сам се малим лукавством – пронашао сам Црногорца, генералног директора грађевинског предузећа... Попили смо лозу, после чега сам добио обећање: „Све што ти треба – добићеш”. Тако је и било.

За помирљиву локацију поред здања Филозофског факултета, на којој је 29. јуна 1994. године академик Милорад Павић открио споменик, заслужан је архитекта Бранко Бојовић, јер ми је помогао у координисању да на маратонско подизање споменика Његошу ставимо тачку.

Шпиро Соломун


Коментари2
6eda4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sinisa Stojcic
@Gez , mislim da nije politizacija platoa. Takodje, Njegos treba da ima jos veci, markantniji spomenik, jer to zasluzuje svojim delom, ne politikom. Ako u Njegovoj Crnoj Gori za Njega nema mesta, u Srbiji ima. Vaskoliki srpski rod mu je zahvalan. On je najveci pesnik, to je najbolji odgovor
Gez
A sto nije u obliznjem parku zajedno sa svim ostalim spomenicima velikana? Cemu narocito izdvajanje i politizacija filozofskog platoa, aka fakulteta?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља