понедељак, 22.04.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:13
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 23. ФЕБРУАРА

Неокрњена верност публике

петак, 22.02.2019. у 14:00
„Хладни рат“ Павела Павликовског

ФЕСТ: ФРАГМЕНТИ И СЕЋАЊА

Иако се ритуал одласка у биоскоп одавно променио нестанком конвенционалних биоскопа и транзицијом у тржне центре, изгледа да је Фест једна од оних старих, сад и носталгичних институција времена (тзв.) бољег живота. Београд је овим, као и прошлих година, показао да није изгубио (конфузни) идентитет или како обичан свет воли да каже „душу“

Фест није као и сваки фестивал који траје скоро пола века. Имао је величанствене дане, још величанственије госте, онда горке и туробне дане, а два и по пута није уопште имао никакве дане. Фест за генерацију која га ја стварала почетком седамдесетих има суштаствени значај најважнијег филмског фестивала. Београд тог времена био је метропола где су филмске (и музичке) звезде биле уобичајени след догађаја због специфичне геополитичке стратегије епохе. СФРЈ је зато била и специфична земља/пројекат који је био модеран у свом времену. Иако могуће чвориште тадашње поп културе, у овој земљи су ствари касниле све до краја осамдесетих, када је постојало магновење да је живети у СФРЈ било исто као и живети у Малмеу, Гштаду, Ротердаму или Милану. А онда је дошао рат.

Фест као савременик турбулентних догађања је од чворишта постао тихи сведок радикалних политичких, националних и социјалних размимоилажења. Зато су надолазеће генерације градиле сопствену митологију од Феста, на нивоу стварања Прве пролетерске са незаобилазним „устао сам у пет да бих у шест био у реду на минус десет, али се исплатило“. Данас, када је концепт чекања потпуно превазиђен, ондашњи романтизам је постао сентиментални курцшлус.

Александар С. Јанковић

ДВАНАЕСТИ ИГРАЧ
Мусолини на плажи

И док чекамо да видимо хоће ли ће се историја овога пута поновити као трагедија или као фарса, поуздан одговор на суштинско питање како је све то могуће још једном нећемо наћи ни у медијским извештајима, ни у анализама политичких аналитичара, већ у уметничком делу. Скуратијев роман „М, син века”, тек први део најављене трилогије, детаљно приказује италијанску друштвену стварност у годинама доласка Мусолинија на власт

Бенито Мусолини

Овогодишњи Фест биће затворен свечаном пројекцијом филма Паола Сорентина Они, у којем се прослављени редитељ бави биографијом бившег италијанског премијера и бизнисмена Силвија Берлусконија. „Радња се одвија углавном у његовој палати на Сардинији”, пише у фестивалској најави најновијег остварења једног од најомиљенијих синеаста овдашње биоскопске публике. „Његова личност, политичка каријера, скандали, однос с његовом женом и необјашњиво наслеђе приказани су кроз делимично измишљене догађаје.” Љубитељи спорта сигурно жале што се Сорентино није усредсредио на године Берлусконијевог газдовања фудбалским клубом Милан, док се свако ко је иоле пратио догађаје на италијанској политичкој сцени крајем двадесетог и почетком двадесет и првог века пита због чега је уопште требало делимично измишљати догађаје када су живот и прикљученија овог латинског тајкуна апсурднији од сваке сатире.

Иако је већ зашао у девету деценију живота, и поред тога што је чак и правно лишен права да, због бројних огрешења о италијанске законе, активно учествује у политичком животу, Берлускони је и даље присутан у јавности, па се тако, пре неколико дана, и сам придружио све гласнијим критикама на рачун тамошње власти. Својим односом према проблему миграната и будућности Европске уније, челници владајуће коалиције своје опоненте све чешће терају да данашњу власт пореде са фашистичком диктатуром Бенита Мусолинија...

Вуле Журић

ПОКРЕТИ
У спирали тишине

Да ли кампања #МеТоо има контраефекат? На пример, лажне оптужбе би могле дискредитовати праве; утицај на мушкарце би могао бити контрапродуктиван ако почну да избегавају да раде са женама из страха да ће неки њихов гест бити протумачен као непримерен; да ли свако безазлено флертовање треба схватити као сексуално узнемиравање

Теорија Елизабет Ноел-Нојман под називом спирала тишине бави се различитим аспектима јавног мњења као облика друштвене контроле, као и ефектима масовних медија на формирање јавног мњења, његову перцепцију и рецепцију, са циљем да објасни начин на који функционише озлоглашена спирала тишине, тј. зашто ће појединци радије ћутати него исказати своје мишљење уколико се оно разликује од преовлађујућег. Управо је наша друштвена природа та која нас тера да се прилагођавамо. Наиме, људи се плаше изолације због чега стално посматрају своју околину, климу мишљења и трендове који се мењају, „они примећују која мишљења се учвршћују и која ће постати доминантна“ и сходно томе формирају своје ставове. По правилу, „у свакој друштвеној подгрупи они који подржавају доминантно мишљење спремнији су да га искажу од оних који су у мањини“. Ауторка додаје да ће се „људи углавном приклонити већинском становишту чак и кад нема никакве сумње да је оно погрешно“ не би ли тако избегли одбацивање и презир. Али, могу ли аутсајдери – „они који се не плаше изолације или су спремни да плате цену коју она тражи“ – променити преовлађујуће мишљење?

#МеТоо кампања почела је још 2006. године када је активисткиња Тара Бурк основала покрет како би помогла углавном женама из нижих слојева које су биле жртве сексуалног насиља. Покрет се, међутим, претворио у глобални феномен када је глумица Алиса Милано у октобру 2017. године позвала своје пратиоце на Твитеру да одговоре на њен пост уколико су и они били жртве сексуалног узнемиравања.

Марија Ђурђевић

ЗАПИС (1)
Нетрпељивост

Преносимо одломак из необјављеног рукописа „Мала ноћна варничења”

Буди пријатељ истине до мучеништва, али не буди њен заштитник до нетрпељивости.

                                                                                                                 Жан-Пол Сартр

 

Никако да заспим. Палим светло и поново прелиставам новине. На првој страни Политике крупан наслов „Призор смрти и пораза”. Прескачем редове и заустављам се на пасусу: „Током дванаест дана жестоких окршаја, Иранци су изгубили више од петнаест хиљада војника: многи од њих младићи између седамнаест и двадесет година старости, чак и дванаестогодишњи дечаци…” (Политика, 27. јул 1982)

Петнаест хиљада лешева разбацаних по пустињском песку, источно од Басре, на ирачком тлу, које су масакрирали њихова сабраћа који верују у истог Свевишњег, у тренутку док су махнито налетали на тенкове и митраљезе. Највећа кланица после Другог светског рата! Жртвовање за Мухамеда, Хомеинија! Ерупција религиозног лудила која неумитно хара и све више уништава људски род.

Ајатолах Хомеини благосиља изгинуле борце и позива нову младу гарду да настави жртвовање за Алаха. Умрети у религиозном заносу – да ли је то херојство или омамљива помама? Тих петнаест хиљада „Алахових бораца” муслимански верници величају као богоугоднике којима је осигуран рај, док за Ирачане они представљају богохулнике који скрнаве веру у Алаха. У сеоској школи насред афричког континента религиозни секташи побили су у „једном дану” педесет и пет ђака од седам-осам година!

Влада Петрић

ПРЕДРАСУДЕ
Како и да ли ребрендирати Балкан

Др Тома Лонгиновић, професор славистике на Универзитету државе Висконсин у САД, држи најпопуларнији курс на свом факултету – курс о вампирима. Увек се пријави много више студената од броја места (тренутно око 300). Професора Лонгиновића посебно иритира етикета „lands of ancient conflicts” (земље вековних конфликата) у честој употреби у Америци деведесетих година прошлог века

Графика Реље Пенезића

На самом прапочетку били смо – центар света, а можда и васионе. Лепенци, Винчанци и остали Дунавци дефинисали су остатак света по својим мерама и назорима. Око хиљаду година касније опет смо били у центру: стара Грчка, Рим, Источно римско царство, Византија. Регион, данас познат као Балкан, није заостајао ни за ким, ни у чему. А онда су дошле Османлије. Пао је Цариград, и остатак хришћанског света није могао себи да призна да се радило о једној супериорној цивилизацији, како војно, тако и административно и организационо. И настала је прва пежоративна конотација, нешто као „дивље хорде с Истока”. А ту смо негде потпали и ми. У Османском царству није било властелина и кметова, постојала је меритократија у којој си статус морао да заслужиш својим војним умећем. Мехмед-паша Соколовић је најживљи пример. Постојала је и „локална самоуправа”, у виду такозваних милета, у којој су Турци давали црквеним лидерима, како муслиманским, тако и хришћанским и јеврејским, скоро неограничену власт над својим „стадом”, под условом да се порез плати на време и бунџије доведу у ред. Тај је систем у позним фазама Османске империје био главна препрека развоју. Најконзервативнији елемент у друштву – свештенство, са врло малим изузецима, био је кочница у ери просвећености, индустријске револуције и националне еманципације. Да не буде забуне, дуго одумирање Османског царства, продужавано интервенцијама, или одсуством интервенција великих сила, главни је разлог заостајања Балкана у односу на остатак Европе. А и када су интервенисале, као на пример Хабзбуршка империја у Босни и Херцеговини 1878, она је доносила „цивилизацију” на бајонетима пушака преко 200.000 својих војника и преко лешева више од 10.000 босанских Турака и Срба (тада савезника). К унд К је тако ухватила трку са постојећим колонијалним силама направивши за себе праву афричку колонију у самом центру Европе.

Миодраг Ћертић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари3
ca66d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ustajanje u pet
niko nije ustajao u pet nego se cekalo celu noc u pomenutom redu.i jeste bilo minus al su "cekaci" bili uglavnom kulturni i duhoviti (naravno, bez mobilnih) pa je vreme prolazilo brzo.inace beograd nije kasnio nizacim;naprimer,filmovi sa festa su bili svetska premijera.bitef je bio najavangardniji svetski pozorisni dogadjaj a pomenuti malmei i gstatovi su bili omiljena sastajalista -gastarbajtera...
"Cold War"
"Cold War" poljskog filmskog rezisera Pavela Pavlikovskog je film ekstra kvaliteta. Odavno nisam gledao u Parizu film koji me je scepao odmah od samog pocetka, a nije me napustio ni nekoliko dana poslije. Plavusa, glumica u glavnoj ulozi, je naprosto neodoljiva. Ne propustite gledati "Hladni rat" u kojem cete vidjeti i jedan kadar iz onog nekadasnjeg starog Splita.
Топли Мир
Е, само због тог кадра не желим ни да чујем ни за њега ни за тебе нити ћу га икада погледати.
Препоручујем 7

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља