Деценијама се препричава легендарно питање Бранислава Вукашиновића, некадашњег искусног новинара и уредника „Београдске хронике”, упућено акушеру: „Докторе, како је то бити мајка?”

Посао новинара јесте да поставља питања.

Својевремено је Сергије Лукач, професор новинарства, учио студенте да новинар не мора све да зна, али мора да зна ко зна.

Та исправна теорија пада у воду када репортер РТС-а постави питање на које је сувисли одговор једноставно – немогућ.

Тако је било у прилогу „Београдске хронике” у четвртак, 7. фебруара, о томе како ће због реституције зграде у Вишњићевој улици бити затворена једна од последњих радионица за поправку кишобрана. Репортерка Милица Спасић је власници радионице Татјани Живковић поставила питање које је гласило: „Да ли има више успомена када отворите или када затворите кишобран и одложите га. Кад највише навиру сећања?”

Немогуће је тражити логику у овом питању које је емитовано у кратком прилогу. Треба ли нагласити да је снимљен раније и да су очигледно уредници  њиме били задовољни. О реституцији зграде, њеној историји и власницима којима је враћена, ни речи. Све је то последица тога што сваки млади новинар на питање да ли има узоре каже да их нема, а о томе ко му је најстрожи критичар одговор је мама или, евентуално, дечко.

Редакцијски састанци и уредници, шта то беше?

Сви се слажемо да су јутарњи програми међу најгледанијим емисијама и да су најдинамичнији и најактуелнији. Има много ствари по којима се, од телевизије до телевизије, разликују али има и сличности.

Већина има релативно велики број репортера који се јављају са лица места. Да ли због неинвентивности или навике, што дође на исто, свакога јутра видимо новинаре који се јављају са неке од раскрсница у центру Београда и обавештавају гледаоце о гужвама у саобраћају. Сада када је град „премрежен” камарама које сликају саобраћајнице, зар није једноставније емитовати снимак стања на неколико улица и мостова? Уосталом, онај ко то гледа код куће, док се укључи у саобраћај ситуација ће се променити, а за оне који су у том тренутку у аутобусу, трамвају или колима, те телевизијске информације су „пропала инвестиција”.

Кад су репортери већ на терену, зар не би било боље да разговарају са људима на стајалиштима градског саобраћаја о томе колико дуго чекају превоз, шта замерају а шта предлажу...

Или то баш никога не интересује!