Још само пет месеци остало је до дана када ће престати производња „фолксвагена”, увелико познатијег као „буба”, једног је од најпопуларнијих аутомобила свих времена. Произвођач је најавио септембра прошле године. Судбина малог „народног аута” је запечаћена.
Позната прича о његовом настанку враћа нас у доба Адолфа Хитлера, који се одушевио визијом Фердинанда Поршеа и затражио „практично и приступачно возило за немачку средњу класу”. После више експерименталних модела, маја 1938. је добио то што је замислио. Масовна производња у новој фабрици почела је септембра наредне године, истог месеца кад је букнуо рат, па је тако више хиљада људи, који су откупили свој ауто штедњом „на маркице”, остало празних руку.
Још дуго после завршетка Другог светског рата и нестанка нацизма мали, здепасти ауто необичног дизајна, који подсећа на бубу, будио је непријатне асоцијације на овај ужасни период у историји човечанства, али – парадоксално, ироничном игром судбине – упркос томе је постао симбол једног сасвим другачијег раздобља, оног које памтимо по „деци цвећа”, уздизању љубави и мира, хипи покрету.
„Хоћемо ли се икада отарасити ове бубе? Никад!” – гласи чувена „Фолксвагенова” реклама из 1965. године, која је на неки начин учинила свој први производ најомиљенијим страним аутомобилом у САД и једно обично моторно возило претворила у икону америчке, а онда и међународне контракултуре, или поп-културе.
„Буба” је дуго држала свој култни статус широм света. Нема, такорећи, тог авангардног уметника који се није сликао за њеним управљачем или је овековечио у својим делима. „Дизни” је снимио филм о малом фолксвагену под именом „Херби”, ауто се појављивао у небројеним серијама, стриповима, часописима... Клубови љубитеља „бубе” множили су се по планети готово једнако брзо као да је реч о правом инсекту.
Током времена појављивали су се нови, савременији модели „бубе”, производња је из Немачке „пресељена” преко океана, па је најпродаванији „Фолксвагенов” ауто у Европу почео да стиже, након 1978, из Мексика, све до средине осамдесетих година прошлог века.
Иако је слава овог аута постепено опадала након „лудих шездесетих”, и даље је било много оних који су желели управо њега, као неку врсту животног става. Кад је 1998. представљена „нова буба”, генерација „бејби-бумера”, а иза њих „генерација икс” – похрлиле су да је набаве.
Будућност припада електричним и самовозећим аутомобилима, тврде стручњаци. Али „буба” на издисају поново постаје симбол, овога пута нечег много већег од њене металне каросерије – целог једног столећа транспорта какав је некада био, и времена „љубави и мира” које се више неће вратити.
