понедељак, 14.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:25
47. ФЕСТ

Возећи госпођицу Дејзи

Вечерас пред публиком добитник Оскара – филм „Зелена књига” Питера Фарелија, пољски црно-бели „Хладни рат” за дуже памћење, баш као и документарац Горана Радовановића
Аутор: Дубравка Лакићсреда, 27.02.2019. у 12:37
Виго Мортенсен и Махершала Али у Оскаром награђеном филму „Зелена књига” (Фото Прес служба 47. Феста)

Добитник Оскара за најбољи филм – „Зелена књига“ Питера Фарелија („Green Book”) вечерас је (19 часова) у Сава центру пред публиком. Фест је, дакле, и актуелан и правовремен.

Пред гледаоцима је симпатичан филм. Нешто попут одраза у огледалу Бересфордовог „Возећи госпођицу Дејзи”, само на фарелијевски начин. Возач је сада Виго Мортенсен, а „госпођица Дејзи” би био изврстан афроамерички глумац Махершала Али (Оскар за најбољу споредну улогу) у улози врсног пијанисте Дона Шерлија. Мортенсен као италоамерички избацивач из њујоршких клубова, необразовани али и довитљиви Тони Велелонга звани Лип и Али као даровити и цењени црни музичар Дон Шерли, спојени су случајем и крећу на турнеју по концертним дворанама широм америчког Југа. Креће тако још једна романтизована америчка прича на тему могућег споја „абоноса и слоноваче”, када се има у виду да су сви пре свега људи, па тек онда евентуално и припадници неке од људских раса.

Међутим, није то баш тако било лако објаснити америчком Југу тих шездесетих година прошлог века када се и одвија радња овог филма. Дакле, у тренутку врхунаца расне сегрегације у послератној Америци. То и јесте најбитнији контекст и ове америчке филмске приче која је као још увек болна, нажалост, и још увек и актуелна тема у америчком друштву, са лакоћом дирнула чланове Америчке академије за филм који су у великој већини „Зелену књигу” и прогласили најбољим филмом. Питер Фарели се вешто поиграва са стереотипима и предрасудама, за шта је имао чврсто упориште у самом сценарију Ника Велелонге и Брајана Хејса Карија, који су и освојили и Оскара за најбољи оригинални сценарио, написан иначе према истинитој причи. И да не откривам више, филм ћете вечерас гледати.

Синоћ је на 47. Фесту приказан и вишеструки добитник „европских оскара” – награда ЕФА Европске академије за филм, нажалост не и добитник Оскара за који је био номинован у категорији најбољег страног филма. Реч је о пољском црно-белом филму „Хладни рат“ Павела Павликовског (добитник Оскара за филм „Ида“), горко-слаткој љубавној причи која се готово судбински плете око неусклађеног пара у страсној и стресној вези. Ово је истовремено и романтичан и реалистички филм о деструктивној моћи ероса, чија се драмска радња одвија у периоду од 1949. до 1960. године, дакле у време када је Пољска била иза оне хладноратовске „гвоздене завесе”.

Главни јунаци ове меланхоличне и елегантно стилски изведене саге су пијаниста Виктор и певачица и плесачица Зула, у фокусу је њихов слојевити однос, делимично иначе инспирисан несрећним браком између родитеља самог Павликовског, џез музика и класичне рапсодије и национални фолклор. „Хладни рат” Павликовског не оставља гледаоце равнодушним. У овом филму се ужива. И овај се филм дуже памти.

На Фесту је топло примљен „Случај Макавејев или процес у биоскопској сали” Горана Радовановића, као омаж Душану Макавејеву, његовом филму „WR: Мистерија организма” и једном времену о којем ће коначни суд тек дати историја. Радовановићу је пошло за руком да само на основу дуго скриваних аудио-трака и уз нешто архивског материјала, начини занимљив, динамичан и узбудљив филм који се нетремице гледа. За поштовање. Али и за могућу расправу о томе да ли је Радовановић снимио „тенденциозно антикомунистички” или би пре реч била о „антизаблудном” филму. У сваком случају, о Радовановићевом документарцу ће се говорити. Мислим да би се Душану Макавејеву овај филм допао...

Сутра вече у Комбанк дворани (у 22 сата) премијерно се приказује нови филм Драгана Маринковића „Пијавице“, са Николом Ђуричком, Лазаром Ристовским и Тонијем Михајловским у главним улогама...

Никола Петровић (Фото Прес служба 47. Феста)

Никола Петровић: Волим да путујем између независног и комерцијалног филма

У оквиру такмичарског програма Српски филм приказан је и дебитантски филм младог сценаристе, редитеља, продуцента и директора фотографије Николе Петровића – „Пси умиру сами“.

Занимљиво је да је Петровић студирао звук, а да је режијом почео да се бави изван школских калупа, имајући пред собом као узоре Дејвида Финчера, Дарена Аранофског, Тарантина и Скорсезеа. Говорећи о себи и о свом филму на Фесту, Никола Петровић између осталог је рекао и следеће: „Велики сам поштовалац америчке кинематографије, она је велику ствар урадила за српску кинематографију. И зато, не могу само зарад тренда да кажем да волим, на пример, румунске филмове уз сво дужно поштовање... Волим да је филм забава, мислим да ништа нема лоше у томе да се филм прави за публику. Не желим да радим филмове које ће гледати само петоро људи у дневној соби. Волим да путујем између независног и комерцијалног филма, а да се не нагињем превише ни на једну страну...”.


Коментари1
c64f0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zena mi kaze
Ne valja. Slusam svoju zenu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља