четвртак, 27.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:00
ИНТЕРВЈУ: Пабло Траперо, аргентински редитељ

​Спокој у природи, немир у души

Насиље је део историје моје земље. Ту су ти стални мали страхови од диктатуре, од насилног присвајања имовине политичких затвореника и сличних ситуација које нису довољно познате јавности
Аутор: Дубравка Лакићчетвртак, 28.02.2019. у 12:00
Пабло Траперо гост Феста (фото: лична архива)

Гост овогодишњег Феста је стари знанац, аргентински сценариста, редитељ и продуцент Пабло Траперо, аутор филмова: „Мондо груа”, „Лавља јазбина”, „Лешинар и бели слон”, „Клан”, добро познатим нашој публици и награђиваним на великим светским фестивалима.

Траперо је синоћ лично присуствовао српској премијери свог најновијег филма „Спокој”, у којем главне улоге сестара Еугеније и Мие тумаче Мартина Гусман (Траперова супруга) и Беренис Бежо коју је управо рад на овом филму поново вратио у родну Аргентину.

И док се свет у његовом претходном филму „Клан” може назвати патријархатом, за њега се у „Спокоју” може рећи да је чист матријархат. А тај свет је исти – немила и до краја неосветљена аргентинска прошлост, период војне диктатуре о чему Пабло Траперо говори у овом интервјуу за „Политику”...

И филм „Спокој” је, баш као и „Клан”, рефлексија прошлости?

Јесте, јер ми смо резултат онога што нам се догодило и тиме смо условљени. Мени је важно да размислимо о нашој историји, о емоционалним траумама из прошлости, о многим тајнама које су закопаване у време војне диктатуре.

Тај део аргентинске историје још увек је недовршена прича?

Баш зато и треба са њом стално да се суочавамо. Ми имамо тај дуг и он се у мом филму види као једини истински тренутак у садашњости. Можда најбоље у тренутку када моја протагонисткиња Миа (Мартина Гусман) преузима контролу над својим животом и поставља коначну тачку у историји прошлости и њене мајке и Аргентине.

Потребно је стално подсећати на период диктатуре како се не би поновило?

Мој филм заправо говори и о томе како сам тек касније много тога сазнао о диктатури у Аргентини и политичким визијама тог времена. Отац ми је о томе говорио, али сам као мали мало тога могао да разумем. Годинама касније сам у потпуности схватио шта се догодило у мојој земљи. Већ за генерацију моје деце диктатура је нека врста посластице прошлости у историјским читанкама и зато је важно запамтити и размислити о томе управо зато да се то никада не понови. И то чинити не само краткорочно, него стално и на што непосреднији начин. И кроз филмове, телевизију и у позориштима. Али, ја сам оптимиста. Не верујем да ће се ова прича поновити у Аргентини.

Из филма „Спокој” (фото: прес служба Феста)

Занимљива је ваша одлука да нам о свему томе причате кроз женску визуру?

То ми је био прави изазов. Као људско биће испричати причу о женама и стварању слике женског света значило је да морам да изађем из својих мушких перспектива. То је била додатна потешкоћа, али и додатни изазов. Има много филмова у којима се прича одвија из женског угла, али у већини њих заправо мушкарци говоре из неке своје замишљене „женске визуре”. Мој изазов је био да вам испричам о женској историји и морам да признам да ми је у томе много помогла моја жена Мартина. „Спокој” је на неки начин наставак онога што смо заједно радили у пројекту „Леонера” 2008. који говори о женама затвореним у свету пуном мушких правила.

У „Спокоју” се та правила ломе?

Да, жене стварају нова правила и на неки начин ломе патријархално наслеђе и ја на тај начин градим интимни филм о женском универзуму и сестринству. На почетку приче, гледано из исте почетне перспективе, моје главне јунакиње Еугенија и Миа су веома сличне, али ви ћете, пратећи причу, приметити како све поприма различите правце и како су различити путеви које су ове жене изабрале током свог живота и како се на различити начин суочавају са узнемиравајућом прошлошћу својих родитеља.

И све се то дешава на лепој фарми названој Спокој и у прелепој природи?

Многе фарме у Аргентини добиле су имена попут овог. Зову се Спокој, Тишина, Одмор и слично, а приче које стоје иза многих таквих места у ствари су приче о насиљу које је почело још у доба шпанске колонизације. Насиље је део историје моје земље. Ту су ти стални мали страхови од диктатуре, од насилног присвајања имовине политичких затвореника и сличних ситуација које нису довољно познате јавности. Ту су и ти мирни прелепи пејзажи дању и та заглушујућа тишина ноћу унутар четири зида када гледалац може да урони у дубине женских ликова и емотивне лавиринте у којима ће ти тужни и лепи ликови изнети своју причу. И назив фарме и назив мог филма очигледно су иронични. Али, управо су спокој и мир оно што ми сви желимо у Аргентини.

Тема вашег филма је веома озбиљна, али је ви износите и на неочекивано хуморан начин, близак чак и теленовелама, због чега многи „Спокој” сматрају и вашим најзабавнијим филмом?

Где год је био приказан публика се смејала препознавши црни хумор и саму поруку и то ме чини веома срећним.


Коментари1
6eda0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragan Pik-lon
Ima mnogo istorijske slicnosti izmedju Argentine i Jugoslavije.Kod njih i kod nas u muzici dominira "frula"'(procerdana proslost).Nije slucajno sto su nas na krajnjem zapadu zamenili kao ugostitelji.Koliko je jugoslovenskih restorana bilo u Belgiji,Danskoj,Holandiji,Lukseburgu,Sveckoj...-tacno toliko je danas argentinskih restorana.Mi smo izgubili gutvil jer je zemlja propala i oni su se ubacili u taj prazan ekonomski vrtlog.Preokrenuli su crveni(leskovacki) cilim naopako.Podebljali cevapcic i od njega napravili ''serizo",od sasljika "pinco''....Dobro je sto su im vecina personala bivsi Jugosloveni(jer poznaju poso).Lose je sto je svima gazda naredio da promene ime.Ako ih koji gost pita kako se zovu-odgovaraju na spanskom:Santos,Margarita,Karlos.....!!!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља