уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:42
10 ПИТАЊА О ГЛАДИ

Увек прија нешто слатко

Људи данас једу и кад су сити, жваћу између оброка, узимају слаткише после обилног обеда, а разлог су хедонистичке навике и размаженост укуса који се развијају од раног детињства
Аутор: Андријана Цветићанинпонедељак, 04.03.2019. у 10:00
Очи гладне, стомак пун

Цивилизацијски, дубоко у прошлости остала је свакодневна људска мука потраге и припреме хране – у савременом свету, више нико не мора да иде у опасан лов или закопава намирнице у земљу. Продавнице са најразноврснијим ђаконијама раде 24 сата, седам дана у недељи, и у најзабитијим деловима планете. Наша биолошка потреба за храном не доводи се у питање, али се зато суочавамо са чињеницом да се, у просеку, једе више него икада.

О томе сведоче запањујући подаци о броју гојазних: процене су да је око 2,5 од укупно седам милијарди становника планете прекомерно угојено. Само у САД а живи више од 200.000 особа које имају више од 200 килограма. Између 50 и 60 одсто одраслих Европљана, оба пола, кубури са вишком килограма. Они једу не да би задовољили основне потребе за опстанком, већ из хедонизма – и изгледа да претерују, сматра Слађана Јелић, ауторка књиге „Слатке приче”, магистар неуропсихологије и клинички психолог у Специјалној болници за церебралну парализу и развојну неурологију у Београду.

Променило се значење речи храна. Примамљивија је него икада, увек доступна, избор је бесконачан. Посвећују јој се стотине страница у часописима, кувари су одавно телевизијске, сада и инстаграм-звезде. Гурманлуци маме са свих страна а психолози добро знају да је тражење задовољства у основи људске природе. Отуда се појавио и нови појам – хедонистичка глад, она која не настаје из реалне потребе већ из жеље. О томе, поред осталог, прича наша саговорница која је истим едукативним и забавним речима у својој књизи осветлила психолошку и биолошку суштину глади и уживања у храни, савременог човека.

1. Да ли је човек 21. века прождрљивији од својих предака?

Утисак је да је укусна храна постала највећа опсесија људи 21. века. Одговор зашто је то тако не треба тражити само у психологији, већ и биологији. И наши преци су се преједали кад год би дошли до већих количина хране, али то нису чинили из жеље, из задовољства као сада, већ из потребе да депонују залихе енергије ради опстанка, па је током еволуције та склоност постала урођена. Обиље укусне хране погодује да се преједање испољава више него икад, и условљено је тиме што су људи рођени хедонисти. Дакле, склоност ка преједању није само питање воље и контроле понашања: са биолошке тачке учитана нам је склоност ка преједању, док са психолошке и неуробиолошке имамо хедонистички нагон.

2. Колико је шећер заиста „зло” савременог доба ?

Шећер се у разним скривеним и нескривеним облицима може наћи у више од 70 одсто фабрички произведене хране, као побољшивач укуса. Он, наравно, није отрован, нити је у количини до 50 грама сам по себи штетан за здравље. Штетна је навика преједања заслађеном храном! То већ није до самог шећера, већ до хедонистичких навика и размажености укуса која се развија од раног детињства. Они који нађу меру према слатком знају да је шећер благодет нашег доба.

3. Зашто и после обилног оброка посежемо за посластицом?

Разлог је жеља за уживањем, независна од физичког осећаја ситости. Додатна компликација је што биолошки гајимо највећу склоност управо ка слатком. Ту жудњу научници су повезали са чињеницом да ћелије осетљиве на сладак укус постоје свуда у телу, не само у устима. Највише их има у цревима и панкреасу, али и у плућима. Шећер је енергент који брзо снабдева глукозом, то је гориво нашег организма.

4. И како онда настаје зависност од слатког?

Тиме што брже него друга храна подстиче лучење „хормона среће” који изазива плиму задовољства. Међутим, наука није дефинисала ниједан састојак хране који би изазвао зависност какву изазивају разне стимулативне супстанце. Израз „зависност од хране” може да се користи само као метафора, да се разматра само у контексту емотивног односа према храни, у склопу проблема контроле понашања.

5. Шта је хедонистичка глад?

То је врло распрострањена жеља да се једе укусна храна и кад се не осећа глад. И ово је природна појава, докле год не постане искључиво средство одбране од стреса. Где су границе? Данас их је све теже поставити јер је уживање у храни многима замена за остала задовољства. Хедонистичка глад је постала мотив за себе, преједање из задовољства само себи циљ. Феномен хедонистичке глади испитује се из угла медицине, психологије, неуробиологије понашања и нутритивне неуронауке.

6. Да ли је преједање проблем психологије или физиологије?

Појачана хедонистичка глад која подстиче преједање није само психолошки условљена, па се не може ни испитивати одвојено од физиолошких процеса. На везивање за храну и преједање осим „хормона среће” могу да утичу и темперамент, хормон глади грелин, недовољно сна… Једном речју, читав сплет биолошких, психолошких и друштвених фактора.

7. Колико су прехрамбена индустрија и медији одговорни за епидемиолошке размере гојазности?

Нема веће неправде него окривити прехрамбену индустрију за преједање. То је ипак лични проблем. Док се половина света преједа и гоји, друга половина ужива у најбољим укусима без да има вишак у тежини. Индустрија хране угађа свима, од оних који се преједају до врло избирљивих. Да ли им то треба замерити или им на томе захвалити?

8. Када особа има проблем са начином исхране коме би требало прво да се обрати за помоћ?

Лекар специјалиста је једина адреса за здраво смањење гојазности. Све остало су „игре без граница” са неделотворним дијетама, што илуструје невесели податак да 80 одсто дијета не успева. И не само то, неке од њих могу бити и опасне! Анорексија и остали поремећаји исхране, подстакнути пре свега емотивним нескладом, осим прегледа лекара захтевају и разумевање емпатичног и стручног психотерапеута, по основном образовању психолога или психијатра.

9. Зашто су популарне „универзалне” дијете иако и они који их примењују знају да на дужи рок нису делотворне?

У веку комфора људи траже инстант решења. Већина немедицинских дијета базира се на страховитој манипулацији незнањем о функционисању организма. Нашем телу је сваког дана потребно је 55 до 60 одсто угљених хидрата који производе глукозу, за незаменљиво енергетско напајање организма; 15 до 20 одсто беланчевина и 25 до 30 одсто масти, независно од тога ко шта мисли и заговара. Проблем је, такође, што већина гојазних особа дијетом не утољава хедонистичку глад, где је важнији психолошки разлог који води одустајању. Људи су све мање толерантни на фрустрације, услед тога што немају довољно ефикасну психолошку одбрану од стреса. Многи су склонији да, услед исцрпљености стресом, али и све јаче потребе за задовољством, не решавају активно проблем већ га камуфлирају испуњавањем жеље – преко желуца. Најбоље средство за мршављење није дијета, већ знање о исхрани базирано на науци.

10. Шта онда саветујете чиме да заменимо чоколадицу за којом посегнемо када смо несрећни, незадовољни, изнервирани…?

Тешење храном понекад није лоше у односу на друга средстава ослобађања од стреса. Чоколада је често први избор, али нека онда буде она са више од 70 одсто какаоа, у количини од 20 до 30 грама. Ипак, бољи план је обогатити интересовања, бавити се активностима којима се стварају шансе за нове успехе. Уместо да једете, читајте добре књиге. Знање је најбоља заштита од разних манипулација. Уместо дијете, боље је бити физички активан: довољно је ходати двадесетак минута сваки дан, тако се подстиче лучење ендорфина, тако смо мање подложни стресу, задовољнији, па и психолошки издржљивији, што је најбоља мера од импулсивног тешења храном.

Фразе не топе килограме

У борби са вишком килограма нису од помоћи тренери личног развоја (лајф коуч), који су прошли најчешће само неколико недеља обуке за подстицање мотивације и оптимизма. Особе са поремећајима у исхрани имају проблем дубљих слојева личности и сложенија питања воље. Примене површинских техника храбрења по шаблону „биће боље” - нису довољне.

Апетит жена у „оним данима”

Појачан апетит пред месечни циклус жена назива се хормонска глад и у тој појави главну улогу има прогестерон. Овај хормон, наиме, сваког месеца „проверава” да ли има вести о трудноћи, дакле о ситуацији у којој треба нахранити мајку и дете, и враћа се сваке четири недеље гладан и жедан и нервозан. Тада жене често реагују повећањем апетита. Организам се припрема за долазак прогестерона тако што почиње са нагомилавањем воде. Услед ове природне реакције долази и до потребе за угљеним хидратима (односно од њих за шећером), а не протеинима или мастима.


Коментари0
ea0ad
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља