среда, 24.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

Ни­је за­бо­рав

петак, 01.03.2019. у 10:46
(Драган Стојановић)

Чи­та­лац „По­ли­ти­ке” Јо­ван Ру­ка­ви­на из Шап­ца под­се­тио је 12. фе­бру­а­ра у ру­бри­ци „Ме­ђу на­ма” да ће се „уско­ро на­вр­ши­ти три пу­не де­це­ни­је ка­ко се ни­је по­ја­ви­ла но­ва књи­га Вла­ди­ми­ра Де­ди­је­ра”, ко­ји „ни­је до­че­као об­ја­вљи­ва­ње” сво­је књи­ге „Ве­ли­ки бун­тов­ник Ми­ло­ван Ђи­лас”. 

Не­сум­њи­во до да­нас нај­бо­ља об­ја­вље­на сту­ди­ја о Ми­ло­ва­ну Ђи­ла­су, та књи­га се по­ја­ви­ла у зи­му 1991, не­ко­ли­ко ме­се­ци по­сле Де­ди­је­ро­ве смр­ти. Умро је 30. но­вем­бра 1990. у Сје­ди­ње­ним Аме­рич­ким Др­жа­ва­ма, где је са су­пру­гом Ве­ром от­пу­то­вао сре­ди­ном ок­то­бра 1990. због опе­ра­ци­је очи­ју и при­пре­ма за­се­да­ња Ра­се­ло­вог су­да о Кон­цен­тра­ци­о­ном ло­го­ру Ја­се­но­вац. 

„Во­лео бих”, на­пи­сао је Ру­ка­ви­на, „да они ко­ји су у по­се­ду ње­го­вих па­пи­ра, из­не­су на све­тло да­на ви­ше­де­це­ниј­ско ис­тра­жи­ва­ње и са­ку­пља­ње дра­го­це­не гра­ђе! Та­ко ће обо­га­ти­ти на­ша (са)зна­ња...” 

По­след­ња књи­га на ко­ју је Вла­ди­мир Де­ди­јер ста­вио свој пот­пис има на­слов „Ни­чи­ја све­ћа не го­ри ве­чи­то”. За­вр­шне стра­ни­це тог обим­ног ру­ко­пи­са (око 1.300 стра­ни­ца), уоб­ли­чи­ли смо два-три да­на пре ње­го­вог по­ла­ска у САД, ка­да ми је у бе­о­град­ском ста­ну у Ко­пи­та­ре­вој гра­ди­ни из­дик­ти­рао текст пред­го­во­ра и по­го­во­ра за ту књи­гу, ин­си­сти­ра­ју­ћи да бу­де на­ше за­јед­нич­ко де­ло. 

У мар­ту 1990. за­по­слио сам се у „По­ли­ти­ци”, али смо од кра­ја ја­ну­а­ра Де­ди­јер и ја у Љу­бља­ни за­по­че­ли раз­го­вор за „По­ли­ти­ку” о „Че­твр­том то­му но­вих при­ло­га за би­о­гра­фи­ју Јо­си­па Бро­за Ти­та”. 

Из­но­ше­њем ових де­та­ља ис­пра­вљам ома­шку ко­ју је на­чи­нио г. Јо­ван Ру­ка­ви­на. На­и­ме, ја сам ра­дио тај „вр­ло ин­те­ре­сан­тан фељ­тон” ко­ји је об­ја­вљи­ван то­ком ско­ро два ме­се­ца у „По­ли­ти­ци” у про­ле­ће 1990, а не мој брат Љу­бо­мир, ко­ји је са Де­ди­је­ром са­ра­ђи­вао на дру­гим број­ним про­јек­ти­ма. 

По­ме­ну­ти фељ­тон иза­звао је ве­ли­ку па­жњу јав­но­сти (не са­мо до­ма­ће). Ти­раж „По­ли­ти­ке” бр­зо је по­рас­тао за не­ких пе­де­се­так хи­ља­да при­ме­ра­ка. Ти по­да­ци има­ли су ста­тус „по­слов­не тај­не”, али је Де­ди­јер о њи­ма имао пре­ци­зна са­зна­ња. 

По за­вр­шет­ку фељ­то­на „По­ли­ти­ка” је тре­ба­ло да об­ја­ви и књи­гу, до­пу­ње­ну не­ким до­ку­мен­ти­ма и про­бра­ним ре­а­го­ва­њи­ма (би­ло их је ви­ше од 2.000), по­што су раз­го­вор с Де­ди­је­ром чи­та­о­ци при­хва­ти­ли с оду­ше­вље­њем. Али тај фељ­тон је исто­вре­ме­но иза­звао и ве­ли­ки бес др­жав­но-пар­тиј­ског еста­бли­шмен­та, по­го­то­во при­пад­ни­ка ста­ри­је, рат­не ге­не­ра­ци­је, чи­ји су пред­став­ни­ци још има­ли сна­жан уплив у вла­сти (ге­не­рал Ни­ко­ла Љу­би­чић). Фељ­тон је на­и­шао на оди­јум и ме­ђу пред­став­ни­ци­ма на­уч­ног еста­бли­шмен­та (СА­НУ, Де­јан Ме­да­ко­вић). При­ти­снут зах­те­ви­ма из тих кру­го­ва мо­ћи, та­да­шњи ди­рек­тор и глав­ни и од­го­вор­ни уред­ник „По­ли­ти­ке” Жи­во­рад Ми­но­вић на­пра­сно је од­лу­чио да не­ма ни­шта од штам­па­ња по­ме­ну­те књи­ге. 

За­то је Де­ди­јер у ју­ну 1990. го­ди­не пре­ло­мио – по­че­ли смо да уоб­ли­ча­ва­мо ру­ко­пис „Ни­чи­ја све­ћа не го­ри ве­чи­то”, чи­ји је пр­ви, рад­ни на­слов био „Ко кон­тро­ли­ше кон­тро­ло­ре”. 

Од сре­ди­не ју­на, у же­сто­ком рад­ном тем­пу, књи­гу смо за­вр­ши­ли до по­чет­ка ок­то­бра 1990, ка­да је Де­ди­јер от­пу­то­вао у САД, где је пре­ми­нуо, а ру­ко­пис је остао код ме­не. 

У про­те­клих 28 го­ди­на, од ка­ко је то де­ло за­вр­ше­но, упр­кос то­ме што сам не знам ко­ли­ко пу­та по­ку­шао да Де­ди­је­ро­ва и мо­ја књи­га „Ни­чи­ја све­ћа не го­ри ве­чи­то” угле­да све­тло да­на, у то­ме ни­сам ус­пео. 

Сло­бо­дан Кља­кић, 
уред­ник „Фељ­то­на”


Коментари6
38bba
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Andreja Analiticar Belosvetski
Nije zaborav - ljeno ali da se ipak ne zaboravi: Svi oni koji insistiraju na rusku cirilici u nasem pismu, da ne zaborave da u Srbiji zivi vise od 50% stanovnistva koje koristi samo laticno pismo, pa ce ostati bez svojega pisma jer polovina su oni kojima je maternji jezik Keltskih Romana - Vlasi. Znate, i oni su Srbi.
Саша Микић
По попису из 2011. године Влаха има 35330. Је ли то половина становништва? Што се тиче ћирилице она је више српско писмо него руско. Старословенски језик је кодофикован на основу јужнословенских говора још у 9-ом веку. Први запис на старословенском је ''Маријино јеванђеље'' из 11-ог века и писано је на глагољици, а из истог века је и ''Темнићки запис'' писан на ћирилици. Из старословенског кодификована је српскословенска редакција, која је била у употреби све до пропасти српске државе. Они који су пребегли на територију Аустрије нису више имали додира са том редакцијом, па су били принуђени да пређу на рускословенску редакцију из простог разлога, јер су им биле доступне књиге само на тој редакцији. Та редакција је остала и до данас у употреби у црквеним пословима под називом црквенословенски језик. Није наодмет мало проучити историју свог матерњег српског језика (ако вам је то матерњи језик), па онда тврдити нешто што нема везе са истином.
Препоручујем 9
MP 1
Kljakicu finansirajte sami stampanje knjige, ili potrazite izdavaca koji ce pristati na taj rizik da stampa knjigu. Kad mogu neke Isidore Bjelice i neki slucajni pisci da stampaju, sto ne bi i Vi. Samo ne znam sta je to DJilas epohalno uradio..sem sto je maltretirao NEistomisljenike u rodnoj CG..zaista NE znam kakav je kljucni doprinos ostavio drzavi i onom delu naroda koji je uvazavao i koji mu nisu bili politicki protivnici.
Mirno more, bez talasa
Cega nema nikada se nije ni desilo.
Nebojša Joveljić
Vladimir Dedijer je moj omiljeni revolucionar i istoričar. Zaista je neshvatljiv takav odnos prema posljednjem dijelu čovjeka na kojeg bi svi trebali biti ponosni. Sama činjenica da je bio vrlo blizak prijatelj sa Bertrandom Raselom i Žan Pol Sartrom dovoljno govori o kakvom jedinstvenom i neponovljivom gigantu se radilo. Nevjerovatno koliko malo informacija o njemu se može naći na internetu, i zašto se niko ne bavi ozbiljnim istraživanjem njegove zaostavštine u Americi, gdje, vele, već godinama leže prepuni sanduci njegove dokumentacije i rukopisa. Velika sramota, i to ne samo za Srbe!
Decak
Hvala g Kljakicu za ove dragocane informacije. Sa uzivanjem sam citao dela Djilasa i Dedijera - aktera i svedoka istorijskih dogadjaja na Balkanu. Nadam se da ce i "Nicija sveca ne gori vecito" biti stampana.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља