четвртак, 12.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:02

Новосадски снови на холандској клупи

Изгледа да више никог не препознајем. Сва лица полако постају непозната. Струне које нас вежу са оним што је било раније из дана у дан су све тање. Време их постепено нагриза, иако то одбијамо признати. Права веза са садашњошћу није ни успостављена, мада се обмањујемо да јесте. Тако смо некада варали себе да знамо како треба пити црногорску лозу.
Аутор: Марко Мерџанпетак, 01.03.2019. у 14:44
Фото Пиксабеј

Из воза сам изашао око један поподне. Ваздух је био чист, без дашка ветра, а небо сасвим плаво. Ваљда се време неће ускомешати, мада овде зна бити прилично непредвидиво, као и људи.

Од станице крећем авенијом Џона Кенедија, поред скулптуре са летећим чуњевима, лагано слажући корак за кораком. Срећем много људи, али ниједно познато лице. Скрећем лево, у авенију Винстона Черчила, па после тржног центра опет у авенију фелдмаршала Монтгомерија према стану. Чудна имена за најпрометније улице у једном холандском граду, помислио би неко неупућен.

Педесетак метара ниже, преко пута болнице, аутобуско стајалиште. Седам на клупу, да оморим ноге и мало уживам у ретком призору азурно плавог неба. Одложио сам верног пратиоца, коферче са точкићима, и забацио главу. С времена на време, испред мене би тихо пристао, па онда одјездио понеки црвени аутобус.

Седео сам мирно, без иједне мисли. Поглед ми се губио у плавом пространству, повремено падајући према голубовима који су кљуцали осушену корицу хлеба на тротоару поред клупе. Почео сам осећати неку чудну опијеност, док су ме очи све више жуљале.

Станица у Ајндховену (Фото М.М.)

Одједном ми продоран звук запара уши. Возач плавог аутобуса који је стајао испред мене, нагло je додао гас, а густ облак црног дима ширио се из ауспуха. Нема више ни коферчета ни голубова, а и клупа је другачија. Осврнух се около да схватим где сам. Поглед ми се заустави преко левог рамена на сивој згради са огромним зидним сатом испод кога великим словима пише: НОВОСАДСКА ФАБРИКА КАБЕЛА. Мало даље од сата, неонским словима од којих сва не светле, ћирилицом и латиницом исписано: ЖЕЛЕЗНИЧКА СТАНИЦА.

У овом граду већ дуго нисам био а сад кад сам ту обићи ћу један круг. Ако игде могу наћи познато лице, то је овде. Устао сам са клупе и кренуо Булеваром ослобођења. Кораци су ме носили, а да стопала уопште нису дирала тротоар. Брзо сам се створио на Булевару краља Петра I, и скренуо десно ка добро познатој адреси, стотињак метара даље.

Кад сам стигао, летећи кораци су ме за трен изнели на други спрат. На свим вратима стоје слике и имена станара, изгледа нека новотарија. Зауставио сам се испред врата која сам досад безброј пута отварао, и проводио иза њих сате у гледању утакмица и бистрењу домаће и светске политике.

Име на вратима ми је добро знано, али је на слици неко сасвим непознат. Помало зачуђен, позвонио сам. Нема одговора. Звоним поново, чекам али и даље ништа.

Железничка станица у Новом Саду (Фото М.М.)

Прилично збуњен кренуо сам ка другој адреси. Право до Сајма, па лево у Хајдук Вељкову. Онда поред фудбалског терена и ето ме испред зграде у којој сам некада проводио више времена него добар део њених станара.

На првом спрату стан одмах поред степеница. Ту су и даље она иста врата са излизаним штоком. Често су ми деловала уско кад сам у касне сате кроз њих излазио клатећи се, после дугог седења, картања, смејања заливеног понеком  чашицом домаће лозе. 

Са врата ме гледа непознат лик, а испод је плочица са добро познатим именом. И овде звоним, али врата остају затворена. Нема одговора, као што се дете које је само у стану не јавља на звоњаву незнанца са друге стране шпијунке.

После пар узалудних притисака на звоно, нашао сам се испред зграде, покушавајући да схватим шта се дешава. Док сам несвесно прелазио палцем преко леве обрве, заслепио ме одсјај са огледалца које ми се однекуд нашло у другој руци. Било је то моје старо џепно огледало. Све ово време сам био убеђен да сам га изгубио у путу, онда кад сам с њим у џеп угурао и карту за лет у једном смеру.

Подигао сам огледалце испред носа, али нисам препознао одраз у њему. Тек кад сам се добро загледао, успео сам познати пар прикривених црта сопственог лица. Све остало је другачије од онога што иначе видим изјутра, у оних пар тренутака када се поглед изнад лавабоа заустави на огледалу. Разлика није у дубини бора или величини зализака. У питању је нешто друго, тешко докучиво.

Изгледа да више не препознајем никог. Сва лица полако постају непозната, и ова садашња и она пређашња. Струне које нас вежу са оним што је било раније из дана у дан су све тање. Време их постепено нагриза, иако то одбијамо признати. Права веза са садашњошћу није ни успостављена, мада се обмањујемо да јесте. Тако смо некада варали себе да знамо како треба пити црногорску лозу, али смо ипак запињали за шток при одласку и сутрадан боловали све до вечери.

Ајндховен (Фото М.М.)

Док сам празним погледом зурио у оно парче стакла обливено пластиком, осетио сам како ми уши прво голица, а потом све јаче шиба хладан северни ветар. Са сваким налетом северца који ми се забијао у косу, неми одраз који ме посматрао из огледалца се лагано крунио и осипао, као што се усамљена пешчана дина неповратно расипа и нестаје на врелом пустињском ветру.

Кад сам најзад отворио очи, небо је, као и обично, било сиво. У том океану сивила није плутало ниједно плаво острвце.

Поред клупе је био још само један голуб који је ужурбано кљуцао бајату корицу хлеба, покушавајући да штрпне још коју мрвицу пре него што нас обојицу залије досадни холандски пљусак.

 

Марко Мерџан, Холандија

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 

 


Коментари17
8bd1c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

petar
nema nista lepsa od svoje rodne kuce i grada novog sada.. kakva holandija, nemacka ili francuska.. tu nece nikad biti kao sa svojim narodom...
hajduk Veljko
Holandija je super zemlja.Sve je uredjeno,sve besprekorno funkcionise.Vise od sesnaest miliona ljudi raznih nacionalnosti zivi na povrsini nesto malo vecoj od Vojvodine.Tolerancija,demokratija,standard.Ali,ugavnom si usamljen.Posao,kuca,posao.Zivis za vikend,i za godisnji u otadzbini.Trazis sunce, mirise i prijatelje.Uglavnom ih ne nalazis..
Тања
Холандија јесте лепа земља, у ствари, градови су лепи а између њих је пирлично монотоно, насупрот србске равнице. Оно што је моју породицу и мене потерало, после 10 година боравка, назад у Србију јесте нека тескоба, одсуство радости и присуство скривене дискриминације. Нисмо се покајали ни након 5 година живота у Србији, срећни смо што наше дете овде одраста а тужни што нам тако мало треба да наша земља постане рајско насеље.
Pozdrav iz Eindhovena
Promasen tekst. Mozda sam previse kritican je zivim vise od 20 godina u Eindhovenu. Mogao sam da zivim i negdje drugdje, ostao sam ovdje. Sta drugo da se kaze.
dzordz
meni se ovo svodi na licne impresije iliti demone. slika o holandiji? ima nas dosta koji smo u toku o holandiji jos od pre 1990. i malo smo drugacije upleteni, a neki nasi su i usli u holanske krugove, razne, pa su i iskustva i saznanja drugacija. poredjenja sa holandijom? sve moze da se poredi, mene je ponekad posecala neka ulica ili skver na beograd (nekadasnji), pa sta. prolaznost? ista je i tamo i ovamo. imace da ne bude zabune - volim taj gradjanski mir u holandiji. znam za njega i dobro mi je u beogradu i srbiji.
Z
Odlicno, kosmoplotan. Poenta price nije u Holandiji, vec svuda podji kuci dodji, itd. Najgore sto se moze desiti je da napustis svoju zajednicu, dom, ognjiste, zavad boljitka materijalnog, to je losa mera!
Препоручујем 22

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља