понедељак, 21.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:05

Повратак у село тврде вере

Током рада у Аустрији Дејан Добросављевић је жудео за својим родним Ђовдином, онда је пресекао и са женом и троје деце вратио се из иностранства да на својој дедовини живи и зарађује
Аутор: Дана Станковићнедеља, 10.03.2019. у 17:00
Прија им идила сеоског амбијента (Фото Станко Костић)

У дому Добросављевића права породична идила: топлину и животну радост пре пола године унели су тридесетшестогодишњи Дејан, годину дана млађа супруга Славица и њихово троје деце. Док други масовно напуштају Србију у потрази за бољим сутра, они су међу малобројнима који су се вратили из иностранства где су провели лепе године, решени да наставе живот на својој дедовини.

Дејан дели судбину многих мештана источне Србије који су у западну Европу отишли трбухом за крухом.

Гастарбајтерска туга

– Рођен сам у Петровцу на Млави и до 2004. године живео у селу Ћовдин, што на турском значи тврда вера. Годину дана по одслужењу војног рока 2005, са братом сам се запутио у Инсбрук код оца и мајке, који у Аустрији живе од 1989. године. Брат и ја смо остали у завичају код деде и бабе по оцу, они су се старали о нама. Њему је тада било девет, а мени шест година. Кад смо завршили школу и војску, придружили смо се родитељима – објашњава.

Дејан је завршио за сервисера беле технике. Тај занат му је и те како користио у туђини. Убрзо се запослио у једној фирми где је остао дванаест и по година. Имао је, каже, фину плату, а радио је и приватно на грађевини свако послеподне. Ретко је долазио кући пре 11 увече. Напредак је брзо постао видљив. На штедној књижици расла је уштеђевина, али Дејан се није мирио са тим да своју снагу и памет расипа у туђини. У срцу му је увек била иста мисао.

– Жудео сам да се вратим кући – признаје Дејан.

У Ћовдин је са породицом коначно стигао првог августа прошле године, после 13 година проведених у Аустрији. Последњих седам улагао је у домаћинство и имање. Сваке друге недеље прелазио је 1.200 километара тамо и назад! Од пет недеља одмора, пет дана је проводио на мору, а све остало у селу. На својој земљи засадио је шљивар, подигао салаш с колибом и заградио имање. Воћњак је почео да рађа, па може и ракију да пече.

– То је традиција моје породице. Прабаба и прадеда имали су први казан за печење ракије у селу. И данас постоји та просторија у којој је стајао, стара 160 година и направљена од дрвета. Реновирао сам је, урадио нов кров, само су зидови као што су некад били. Чуваћу је и као музеј, али ту ће се пећи и ракија – каже Дејан.

Дејан се није попут многих гастарбајтера током годишњих одмора у домовини разметао тешко зарађеним девизама, није градио палате које су биле годинама празне и под кључем. Признаје да би живот можда био лакши да је његова породица у Аустрији купила стан, али не крије да је у дну душе силно патио за родним крајем.

– И супругу је вукло назад. Сва ближа родбина јој је у Србији. Отац, мајка, браћа. Али, највише смо се на тај корак одлучили због деце. Доста смо побожни и није нам свеједно које ће вере бити њихови изабраници. Да смо остали, њихов дом сигурно не би више био у Србији. Уверили смо се у то на примерима других. Деца многих наших људи рођена у иностранству носе чудна имена, бракове склапају са момцима и девојкама из разних делова света, годишње одморе и викенде проводе на егзотичним местима, улажу у некретнине тамо где и живе, а не знају ни реч српског и више не хају за домовином одакле су потекли – прича Дејан.

Софија има десет година, Милена је у предшколском, а Давид најесен пуни четири 

Најстарија ћерка Софија сада има десет година и иде у четврти разред основне школе, Милена ове године пуни седам и у предшколском је, а син Давид најесен пуни четири и два пута недељно иде у вртић. Кад се Дејан пресабере каже да су ипак у плусу: научили су немачки, покупили нешто иностраног радног искуства, уштедели једну своту новца о којој су овде само могли да сањају...

Пошто му је таст био пчелар, баш у време када му се средња ћерка родила, Дејан је у Србији почео да се бави пчеларством. Брат је на шест хектара посејао хељду, а хељда не може без пчела, па је и то био разлог што је почео да их гаји. Од једне кошнице стигао је до 200, намерава да придода још педесетак. Пчеле су на 600 метара надморске висине, на обронцима Хомољских планина, па је мед првокласан.

Пошто су му тамо пчеле, засадио је и 70 ари малине. Његови су се раније бавили сточарством, па је заволео и овце. У априлу је купио четири руске расе романовски. Изгледају специфично, јагње се два пута годишње, а сваки пут имају по три, четири јагањаца. Набавио је још двадесетак домаће сорте и неколико врста енглеских. Има и два овна, романовског и „енглеза”.

Слога и упоран рад

Пријатељи су их частили две козе и сада свако јутро музе млеко и прави козји сир. Имају кокошке за јаја, четири прасета за месо.... Посејаће и пшеницу и обезбедити брашно за хлеб, тако да ће бити свега. Славица је почела да прави тинктуре, креме, сирупе, чајеве, а у плану су и сапуни и шампони на биљној бази.

Дејан тренутно све ради сам. Нада се да ће им бити лакше за годину дана, кад отац оде у пензију, па и родитељи дођу кући. Релативно су млади људи и моћи ће да прискоче у помоћ. И брат са породицом намерава да се врати. Ако се удруже, постићи ће , верује, много. Од субвенција, како сада ствари стоје, нема неке вајде. По овци му, рецимо, годишње остаје пет хиљада динара!

– Јесте да овде не зарађујемо ни близу као у Аустрији, али није све у парама. Најважније је да човек у души буде срећан. Ту смо, и свим силама се боримо да опстанемо и останемо на свом огњишту. Али, не по сваку цену и на своју штету. Аустријска виза нам важи до 2021. године, па ако будемо морали, ето нас поново тамо где се рад више цени и вреднује – ипак Дејан реално процењује могућности.


Коментари1
acfe0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bogdan Kopanja
Ono sto je ocigledno u ovoj zemlji da su najgore prosli najbolji ucenici, mi koji smo zavrsili posteno najteze fakultete i ostali u Srbiji..U pitanju je svojevrsni genocid nad najboljima da bi zavladao prosek.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља