понедељак, 22.04.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:13

Ултиматум звани „платформа”

Аутор: Мирослав Лазанскинедеља, 10.03.2019. у 09:00

Практично на 20. годишњицу агресије НАТО-а на СР Југославију из Приштине нам стиже албанска „платформа” за решење косовског питања. Заправо, не „платформа”, већ ултиматум, као да су га издиктирали власници најмање 300 атомских бомби. И шта сада да радимо око те „платформе”, да се смејемо или да плачемо? Јужна српска покрајина, земља са фуснотицом, шаље нама „платформу”.

Али иза фуснотице не стоји само Приштина, већ и ментори који имају бомбе. Који као да су чекали 20. годишњицу агресије да би нас опет подсетили да они немају намеру да промене мишљење. Добро је да нам својевремено из Хага саветодавно мишљење о косовској самопроглашеној независности није одаслато на Видовдан, памтило би се. Хоћемо ли и ову „платформу” памтити по 20. годишњици рата за Косово?

Хоћемо ли, дакле, и како успети да избегнемо директан избор између силе и права, хоће ли то, ипак, на крају бити пуко питање између моћи и слабости? Хоће ли то, ипак, бити и политичко решење које се заснива на интересима, а мање на лекцијама из историје, хоће ли нас то дефинитивно уверити да живимо у хобсовском свету хегемоније и силе у милитаристичком политичком дискурсу геоекономских мотива?

Но, како год да буде то мишљење, европска историја је показала да се сукоби не могу решавати без анализе њихових узрока и да се мир и безбедност не могу наметати силом. А залагање за правни поредак захтева, поред признавања свега тога, и политички компромис за његову заштиту. Јер, није довољно само изабрати мишљење.

Амерички и НАТО рат против СР Југославије 1999. године био је незаконит и према америчким и према међународним законима. Амерички Конгрес никада није гласао за такву одлуку, УН никада нису усвојиле такву одлуку, Југославија није поседовала никакво оружје за масовно уништавање, ниједан југословенски војник, авион или брод није прешао границе земље да би напао неку НАТО државу.

„Преговори” у Рамбујеу нису били преговори, анекс Б тражио је потпуну НАТО окупацију целокупне југословенске територије. Прави циљ рата било је распарчавање СР Југославије на што мање делове и потпуна војна, политичка и економска доминација САД на Балкану, као и рушење концепције националног суверенитета малих држава. Приче о људским правима и универзалној правди за све у визури такве демократије приче су за малу децу. Оно што је Приштина једнострано прогласила долетело је на крилима НАТО авиона. Поклоњено.

Но, како сада после свега изаћи из тог правно-политичко-стратешког америчко-албанско-српског ћорсокака? Или, једноставније, зашто Американци више воле Албанце него Србе? Је ли истина заиста у томе да су Албанци рекли и показали Американцима да би могли да са њима, Албанцима, у региону, па и шире, имају великих проблема, док су Срби били конструктивни, мирољубиви и уздржани? Другим речима, да су Албанци показали „већи реметилачки капацитет” од Срба? Куда све то може да одведе?

Американци су пропустили да око Косова освоје срца и душе већине Срба, пропустили су да отворено покажу како цене достојанство српске државе. Прибежиште од етичког става моралности нашли су у крутом ставу ампутације дела српске државне територије. Очекивали су да ће бити довољно ако Србима дају довољно фармерки, довољно рок музике и довољно „Мекдоналдса”. Погрешно. Срби нису учествовали у „хладном рату” да би завредели такав груб поступак.

„Нови албански простор”, термин који се у Тирани и Приштини користи од 1999. године, економско, политичко, културно, саобраћајно повезивање Косова и Албаније, потпуна интеграција, о којој сада, наравно, нико неће отворено да говори, поставиће врло брзо и питање територијалног повезивања с Албанцима у Црној Гори и у Македонији. А то је потенцијално ново „буре барута” на Балкану. Да ли о томе неко размишља у Вашингтону?

Дијалог између Срба и Албанаца није ни започео. Две нације, две културе, две религије, два језика, исти животни простор. И наслеђе неповерења и крвавих сукоба. Како то све превладати? Да би се кренуло напред прво је потребна заједничка визија тог простора, заједнички став о крајњем исходу. Са Запада се Београду и Приштини сугерише да се крене од обичних свакодневних питања и проблема, од струје, воде и саобраћаја. Историја „замрзнутих” сукоба показује да та метода никада није била успешна. Да се прво бавите комуналијама, а после ћемо о држави, то нигде у свету није успело. УН на Кипру покушавају да примене ту методу већ 35 година, али без резултата.

Наиме, када би постојао заједнички српско-албански став да ништа није договорено, све док не буде договорено, онда би дијалог о свим осталим стварима, вода, струја, повратак избеглица, саобраћај, све би то било далеко лакше изводљиво. И све би то било много брже да и албанска страна поштују осећајност српске стране. Да постоји заједнички став о крајњем исходу, условљен општим споразумом о свим нерешеним питањима, онда би и претресање тешких и компликованих проблема било олакшано. Али Приштина одбија било какав компромис, а Вашингтон преко Приштине и косовског питања, заправо, врши притисак на Београд да се дистанцира и од Москве и од Пекинга. У таквом амбијенту решење проблема је далеко, за то ће требати много времена, много јавне, а још више тајне дипломатије.


Коментари86
b040f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Kosta
Lobi NATO industrije oružija nema nikakav interes da u svetu bude mira. Njima je u interesu što više i, ako može, neprestanih ratova. Mislim da je njima spoljna politika NATO zemalja samo produžena ruka delovanja, jer su finansijski jači od svake pojedinačne zemlje NATO pakta. Ne interesuje njih ni najmanje šta je UN, pravo i sliče trice... Interesuje ih utoliko kako da ga ukinu. 1999. su pokazali da je svo međunarodno pravo koje se tiče rata za njih mrtvo slovo na papiru, i sa puno elana su se prionuli na posao da svuda bude što je više rata moguće. SAD je šta jeste danas zahvaljujući profitu vojne industrije u oba svetska rata a VB thanks to barut, olovo i zločini, u svim svojim delanjima, vekovima... Za mene je toliko prosto. Sve priče o platformama, pregovorima trte-mrte... su tu da popune vakum u rasporedu. Za 20god demokratije smo postali vojno onesposobljena nacija. U sledećoj rundi neće biti ispala tipa F-117a i primirja na kraju. Nego potpuna kapitulacija. Anex B Rambujea.
Majs
Albanci su osetili na žalost da je sa ove strane mnogo meko i udaraju po cevanicama. Mi ni na jednu provokaciju nismo odgovorili. Poništavanjem priznanja i kojekakvim barijerama uključenja Albanaca u međunarodne institucije ne postišemo mnogo jer je to privremen proces dok se Amerika i Nemačka ne nakostreše. Istorija nas ništa nije naučila. Rizikujemo da izgubimo mnogo više nego što je sada u opasnosti. Borimo se za narod na KiM, a nismo sposobni da sačuvamo ovaj u Srbiji, koji na hiljade odlazi. Aprsurdna situacija. Tuga.
Леон Давидович
Како америчке власти тако и бројни америћки богаташи плаћају про америчку пропаганду у Европи па онда није никакво изненађење што се нађу толике њихове присталице.
Za Veliku Srbiju
Pitanje je - ako se danas slobodno govori o Velikoj Albaniji, zašto je onda Velika Srbija bila ikome problem? Stoga, ako zapadne demokratske sile odobravaju govor o povezivanju albanaca, onda mi treba da počnemo ofanzivu za konačno ostvarenje Velike Srbije! Dakle, napravimo zaokret, nećemo biti više puni razumevanja za razbojnike oko nas, nego tražimo legitimno ujedinjenje svih srpskih teritorija! Nećemo više pregovarati, što god oni traže - mi treba da tražimo JOŠ VIŠE!!!
М. Обрад Симовић
Много је тестостерона и дипломатске нетактичности у шиптарској "платформи". Добра је прилика да им се уместо, "сиктер" каже нешто о Резолуцији 1244, Уставу РС, документима ОЕБС-а и сл. Ето, то је и оквир дакле, наша платформа за разговоре. Најзад, зашто "Српска листа" још не силази са Харадинајевог канабета?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља