уторак, 10.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:51

Посвећеност коју публика препознаје

Све може да се стигне када се човек добро организује и прерасподели, а мени је било важно да учествујем у свему томе из различитих разлога. У животу сам одбила доста улога и мислим да ми се то обило о главу у једном периоду, каже глумица Милица Зарић
Аутор: Снежана Чикарићсубота, 09.03.2019. у 18:00
(Фото Небојша Бабић)

Протеклу годину Милица Зарић ће памтити по раду на четири серије, филму, позоришној премијери у матичној кући, Београдском драмском позоришту. Таман што је публика почела да је прати као професорку Весну у серији „Жигосани у рекету”, која је приказивана на Топ каналу а потом и на Првој телевизији, ево је и у серији „Моја генерација З” на РТС-у.

У међувремену, 28. фебруара представила се и посетиоцима Феста као једна од глумица из филма „Делиријум тременс” Горана Марковића који је рађен по истоименој позоришној представи, а биће преточен и у телевизијску серију. А ту је и улога у серији „Жмурке” Мише Радивојевића.

Како сте успели истовремено да уђете у толико различитих ликова и да уклопите рад на серијама и у позоришту?

Што више радите, брже улазите. Научите да се концентришете, прочитам детаљно сцену и практично већ код другог читања знам текст. Знам да је чудно. И мени је. Када имам представе, снимам до 18 сати. Али, искрено, темпо јесте био лудачки. А ту је и двоје мале деце. Не питајте ме ништа. У октобру и новембру паралелно сам снимала четири серије и тај рад је био инспиративан. Умели смо као деца да се заиграмо. Дивно је када вас нешто тако окупира и мислим да је публика то препознала. А и знала сам да ће бити ударна два месеца. Нисам ја снимала сваки дан. Имала сам и позоришну премијеру. И не жалим се. Све може да се стигне када се човек добро организује и прерасподели, а мени је било важно да учествујем у свему томе из различитих разлога. У животу сам одбила доста улога и мислим да ми се то обило о главу у једном периоду.

Телевизијски деби сте имали 1987.

Било је то у серији „Соба 405”, режирао је Мика Алексић, у чију драмску групу сам ишла. Имала сам тада 12 година. Добила сам улогу Весне којој је главна сестра, у тумачењу предивне Милене Дравић, тетка. У то време сам снимала и са Милошем Радовићем који је тада режирао разне емисије. Снимали смо јако пуно радио-драма тако да сам одрасла на радију у који сам ишла два пута недељно све до уписа на факултет. Тада сам баталила балетску школу „Лујо Давичо” јер нисам могла све да постигнем. Разболела сам се и тада ми је породични лекар рекао да се определим и ја сам као из топа рекла да je не долази и oбзир да напустим драмску групу.

Јесте ли у то време били звезда у школи?

Не. У то време имала сам срећу да смо одрастали на Коњарнику и да смо стално били у парку. Било је то ново насеље, као да смо били ван града. Ми смо одрастали у много нормалније време, још су се носиле школске униформе и није било битно ко има најбоље патике или нешто слично. Била су то много озбиљнија времена него ова данас и било је важно ко како трчи, пева, скаче и шта уме. Било је битно какав си ђак.

Онда сте од 1987. до 2002. направили паузу.

Да, учила сам. Све време сам била у драмској групи, али нисам глумила. Ни моји родитељи а ни Мика Алексић нису желели да ми будемо деца глумци. Мика је одређивао ко ће шта да ради и да ли ће да ради. Мене су  звали да играм главну улогу у некој серији, имала сам 12, 13 година, и чак сам била на аудицији, прошла сам, али Мика није дао да играм. И сигурно да је био у праву. Можда би  ме то  пореметило. Увек сам била одличан ђак, одабрала сам да упишем Пету београдску гимназију, природно-математички смер. Учила сам, ишла на језике, на балет...

Али, знали сте да ћете на академију уметности?

То ми је била велика жеља. заправо, одувек сам знала да ће ми глума бити будући позив. Већ после другог разреда средње сам отишла на пријемни на новосадској Академији уметности. И успела из трећег пута, таман после завршене гимназије. Била сам у класи Радета Марковића, великог  глумца, педагога и човека. Новосадска академија је у то време већ имала традицију и због максималне посвећености и студената и професора мислим да је изнедрила неке од најзанимљивијих глумаца.

И уследио је први професионални ангажман.

У Новом Саду смо били мало скрајнути, тамо су нас гледали само редитељи из Новог Сада. Имали смо срећу да је Горан Марковић долазио на наше испите јер му је тата био наш професор. Мене је звао да глумим у његовом филму „Кордон”, и то ми је први професионални ангажман на филму. Пре тога, док сам била на другој години академије, звао ме је Бобан Скерлић да снимам у филму „До коске” малу улогу, али  је она испала у монтажи. Судбина. Нисам се много насекирала. То је било једно лепо искуство. После снимам „Кордон” и од тада почиње моја сарадња са Гораном Марковићем. Недавно је била премијера „Делиријум тременса” на Фесту. У међувремену смо радили неколико позоришних представа и могу да кажем да смо и пријатељи.

Недавно смо вас гледали и у серији „Жигосани у рекету”...

Мојој мами се серија јако свиђа, што ми је репер јер је она велики критичар.

То је прича о другој шанси. Која је ваша друга шанса?

Моја друга шанса је у другој сезони. Ха-ха-ха.

Ишли сте на кастинг?

Са Драганом Бјелогрлићем већ 12, 13 година играм у представи „Лет изнад кукавичјег гнезда”. Јако се лепо слажемо и ја га веома волим и поштујем као изузетног професионалца, и врло топлог, паметног, али и човека који има снагу да реализује оно што замисли. Он је стварно посебан тип. У ту представу сам ускочила и он је видео колико ми је стало до улоге. Када нешто нећу да радим, ја то одбијем. А када прихватим, онда то радим до краја. Стало ми је до сваке улоге коју прихватим. И дајем свој максимум. Мислим да је он то приметио и када му је фалила жена главног мушког лика у серији, сетио ме се. Ми смо петнаест дана пре позива играли представу, али ми он ништа није рекао. Сви смо знали да спрема представу, нико га ништа није питао. Једног дана зазвонио ми је телефон и звали су ме из продукције. Нисам знала да ли ме то неко завитлава. Али, послаше они мени те неке епизоде да прочитам да видим да ли ми се допада. Оно што ми се свидело од почетка јесте то што је Марко Савић, шоу-ранер, био отворен за сарадњу. И наш рад је био диван. При томе, имала сам Небојшу Дугалића за партнера. А то је свемир. Шта рећи за њега осим речи хвале. Са њим и као човеком и као глумцем можете све! То је рад који ми је био баш потребан после година и чекања и неснимања.

У серији делујете као врло принципијелна и чврста жена, а муж вас вара.

Та жена воли Воју, она није глупача, она је јака жена, у младости су добили дете, запослена је у државној школи, воли тај посао, неће да одустане од своје мисије. Она није каријериста, није болесно амбициозна. Воја је стално одсутан и ја мислим да вам просто једна по једна ствар измиче у таквом животу. Осим тога, Весна, мој лик, многе ствари је стављала под тепих. У многим браковима је тако.

Зна ли да је он вара?

Ха-ха. Е, па сада... Морате да одгледате серију до краја.

Свидео вам се тај лик?

Веома. Када имате добру причу, добру екипу и дивне партнере како да ми се не свиди.

Пуно сте радили?

Завршим 12 сати снимања, дођем кући и онда зовем Дугалића и питам га: „Како ћемо ову сцену, како ову...?!”

Јесте ли сада стекли већу популарност?

Драго ми је да се серија свиђа људима, али, знате како, ако желите да будете популарни и да вас људи примећују, ви ћете бити популарни. Ја обожавам мој посао и најлепши део њега ми је док снимам или док имам пробе или представу. А те спољне околности, то је нешто што посао носи са собом. Али то ме претерано не занима. Знам да је то део посла и увек ћу се сликати и поразговарати и изаћи у сусрет људима.

Јесам ја сада популарнија него раније, али нисам девојчица па да ме то фасцинира. Знам ја да то дође, прође и свако чудо за три дана. Не примам се више на те ствари. Уђем у такси па ми таксиста каже: „Јесте ли то ви?!” И то је лепо.

Посвета баки и деди

Биће приказана и серија „Делиријум тременс”, мини-серија од четири епизоде. То је, иначе, позоришни комад у Београдском драмском позоришту у којем је премијера била пре 12, 13 година. Дуго смо играли тај комад и Горан Марковић је сада дошао у прилику да сними филм и серију. То је дивна прича о једном великом глумцу који је пуно ангажован и његовој борба с глумом која га уништава, али он не може да престане да глуми. Ја играм лекарку неуролога која свог пацијента посматра не само кроз призму неуролошких болести већ покушава да нађе узрок обољења, а то је увек везано са људском душом. Играм Милицу Вићентијевић, а моја мама се девојачки презивали тако. Моји бака и деда по мами су били лекари. Деда је био један од оснивача ВМА. И дедини родитељи су били лекари, а пре тога свештеници. Ја сам тражила да се презивам Вићентијевић. То је моја посвета баки и деди.


Коментари0
fd06e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља