субота, 21.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:20
ИЗ СТАРИХ РИЗНИЦА

Заборављене жртве сукоба код Чукур-чесме

Београдска жандармерија први пут се прославила на Духове, 15. јуна 1862, када је дошло до сукоба између српских грађана и турских војника, а жандарми погинули бранећи слободу престонице пали су у заборав
Аутор: Бранко Богдановићсубота, 09.03.2019. у 17:00
Чукур-чесма 1862. и споменик подигнут 1931. године

Сукоб код Чукур-чесме 1862. године забележен је као важан догађај у новијој историји Србије. Обележен је и спомеником – делом скулптора Симеона Роксандића, подигнутим у близини раскршћа београдских улица Добрачине и Господар Јевремове 1931. године, захваљујући завештању угледног трговца Ванђела Томе (1830–1906). Споменик је, у суштини, посвећен шегрту Сави Петровићу, који је 15. јуна 1862. повређен у сукобу са турским војницима, али је, према свим изворима, преживео овај догађај. Из непознатих разлога, на постаменту је уклесано да је обележје постављено у спомен догађаја од 26. маја 1862 године. Имена жандарма који су тога дана положили животе часно обављајући своју дужност пала су у заборав.

Наиме, 3. марта 1860. израђено је „Устроение управителства вароши Београда”, према коме је, у циљу одржавања јавног реда и мира, предвиђено формирање „едне жандармеријске компаније (чете) од 120 људи и 15 коњаника”. Регрутовање првих жандарма, којима је командовао коњички потпуковник Милош (Милан) Брка, започето је у јулу исте године. У жандармерију су примани само писмени, здрави младићи, високи најмање пет стопа и пет палаца (1,71 метар).

Свађа око реда за воду

Београдска жандармерија први пут се прославила у недељу, на Духове, 15. јуна 1862. Тога дана, између 16 и 17 часова, на Чукур-чесми (Чесма у рупи) дошло је до сукоба између српских грађана и турских војника. Чесма се, иначе, налазила близу шанца, испод касарне турске полиције, у Јеличкој улици која је везивала Дунавски кеј са Стамбол капијом. У свађи око реда за воду један турски чауш (подофицир) глиненом тепсијом је тешко повредио шеснаестогодишњег Саву Петровића, шегрта у бакалници на Великој пијаци.

Чим је чуо за сукоб, мајор Михаило Барловац, управник града, упутио је на лице места ненаоружаног чиновника градске полиције „терџумана” (преводиоца за турски језик) Симу Нешића и потпоручника Милоша Кадића, заменика команданта жандармерије, са четири жандарма.

Српски службеници су повређеног шегрта упутили на превијање, а турског наредника – виновника ексцеса – ухапсили и повели у зграду управе. Група је на путу морала проћи крај главне касарне турске жандармерије (на углу данашњих улица Вишњићеве, Симине и Браће Југовића). Ухапшеник је то искористио и покушао да побегне. Дајући подршку чаушу, турски жандарми су ватром са првог спрата зграде усмртили Нешића, жандарме Петра Бановића и Милана Аранђеловића, те тешко ранили Ђорђа Јовановића „Нишлију”, који је нешто касније преминуо. У сукобу је тешко рањен и трајно онеспособљен за службу и пандур Јован Поцерац, који је добио месечну пензију у висини од пет талира.

Страдање српских жандарма изазвало је револт међу српским становништвом и прве уличне сукобе. Управа града располагала је тада са 135 жандарма и око 100 ноћних стражара и пандура, који су против себе имали скоро 2.500 наоружаних Турака. Ерлије и турски жандарми утврдили су се у спољним капијама, касарни, неколико кућа и текији (тулбе Шеих Мустафе) преко пута српске полиције. Српски жандарми, грађани и добровољци углавном су се налазили на тадашњем градилишту Капетан-Мишиног здања, у жандармеријској касарни и око спољњих градских капија. Срби су енергичном акцијом очистили већину објеката, укључујући и градске капије. У овим сукобима пали су редови-жандарми Петар Боновић и Алекса Јовановић.

Жандармеријски официри 1865. године са командантом, Милошем Брком (седи у средини). (Фото Ана Фелдман, Архив САНУ)

Пресудна улога

Око 19.30 часова Турцима, опседнутим у Стамбол капији и главној жандармеријској касарни, из тврђаве је кренула у помоћ чета низама предвођена мулазимом (поручником), јузбашом (капетаном) и бимбашом (мајором) Мехмед-агом. Знајући да ће то довести до још већег крвопролића, Илија Гарашанин је са „ћатипом” (писаром) за турски језик Попечитељства иностраних дела Александром Пачићем и чланом Управитељства града „квартаљником” Марком Бабићем, похитао у сусрет Турцима, а „попечитељу внутрени дела” Николи Христићу наложио је да за њим пошаље групу жандарма. У договору са Христићем, управитељ вароши Београда Миаило Барловац је за Гарашанином упутио жандармеријски вод са потпоручником Ивком Прокићем на челу. Гарашанин је успео да наговори турског официра да се врати у тврђаву. Међутим, мајор је тражио гаранцију о безбедном повлачењу, па му је, као пратња, одређено четири жандарма, један поднаредник, потпоручник Прокић и члан Управитељства Бабић. Према очевицима, српски ескорт био је наоружан само пиштољима и бајонетима, док су турски низами имали пешадијске пушке. Има више верзија зашто је на путу до тврђавске капије дошло до сукоба између Срба и Турака, али већина извора се слаже да је он избио под утицајем ратоборног Ђоке Влајковића. У сваком случају, у кратком окршају погинули су потпоручник Прокић, редов Јован Стефановић из Лесковца, поднаредник Петар Николић из Ужица и редов-жандарм Димитрије Дугалић из Пожаревца, али и турски мајор Мехмед-ага.

У овим сукобима жандармерија је одиграла пресудну улогу. Штавише, кнежев ађутант, потпуковник Драгутин Жабарац и наредник Јанковић са 15 жандарма, у жару сукоба безбедно су провели турске цивиле, који су се склонили у Дефтердаревој џамији, у сигурност зграде српске полиције. Остали Турци, забарикадирани у објектима по граду (укључујући главну касарну и Стамбол-капију), 16. јуна су под пратњом српске жандармерије и вода регуларне војске евакуисани из вароши.

Привремено примирје успостављено је посредством страних конзула – британског Џона Аугустуса Лонгворта, француског Ежена Тастија, руског Александра Георгијевича Влангалија, и аустријског Конрада Васића.

Међутим, турска посада смештена у тврђави је 17. јуна започела прво са пешадијским дејством, а затим и артиљеријским бомбардовањем вароши, које је, са прекидима, трајало од 9 до 16 часова. Нажалост, турски напад је изведен управо у време сахране погинулих жандарма, у тренутку када су њихова тела преношена из Саборне цркве, преко Велике пијаце, према Ташмајданском гробљу. Погребна поворка се у паници разбежала, а ковчези су остали напуштени на ледини испред Капетан-Мишиног здања. Жандарми су се и у овој прилици показали изврсно: на Дорћолу су спречили испад посаде из тврђаве, а извежбани стрелци са градилишта Капетан-Мишиног здања хицима из венсенских пушака обарали су Етем-пашине артиљерце на градским бедемима.

Примирје уз помоћ конзула

Ново, трајно примирје успостављено је 19. јуна. Као гаранција, француски конзул Тасти је боравио у шатору разапетом на врху бедема тврђаве, а британски и руски – у шаторима постављеним посред Калемегданске ледине.

Временом, сукоб је ушао у дипломатске токове који ће резултирати коначном предајом Београда и осталих градова у српске руке, априла 1867. године.

Због храброг држања у овим пресудним догађајима, Духови су усвојени као слава српске жандармерије. Но, Србија није одала заслужену почаст жандармима палим за сигурност и слободу Београда. Погинули борци сахрањени су на Ташмајданском гробљу и убрзо је сећање на њих избледело. Споменик поручнику Прокићу подигла је његова удовица, а након преуређења Ташмајдана 1927, споменик је пресељен на Ново гробље, где се налази и данас, заборављен и напуштен.


Коментари7
9fd9b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

misa kovacevic
Jos jedan divan istorijski tekst Baneta Bogdanovica. Uvek kad izadje magazin prvo pogledam ima li njegovih tekstova i prvo ih sa zadovoljstvom procitam. Ovim putem ga srdacno pozdravljam.
Bata
Inspiracija za nekog filmskog umetnika
Милош Милић
Хвала на тексту! Дивни наши преци, наши јунаци!
Александра
Недавно сам читала (и запрепастила се) да је споменик дечаку код Чукур чесме пре седам - осам година био украден, исечен и продан у старо гвожђе. Нису успели да на отпаду нађу све делове, али их то није омело да уз помоћ добрих људи ураде рестаурацију, тј. направе калуп и одлију нову бронзану фигуру.
Dragan Pik-lon
Srbija ima vise zrtava i vise poginulih za slobodu nego sto ima zivih.Zato i nije cudo sto sve suznje(borce za slobodu)ne mozemo upamtiti.....!!!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља