Сукоб код Чукур-чесме 1862. године забележен је као важан догађај у новијој историји Србије. Обележен је и спомеником – делом скулптора Симеона Роксандића, подигнутим у близини раскршћа београдских улица Добрачине и Господар Јевремове 1931. године, захваљујући завештању угледног трговца Ванђела Томе (1830–1906). Споменик је, у суштини, посвећен шегрту Сави Петровићу, који је 15. јуна 1862. повређен у сукобу са турским војницима, али је, према свим изворима, преживео овај догађај. Из непознатих разлога, на постаменту је уклесано да је обележје постављено у спомен догађаја од 26. маја 1862 године. Имена жандарма који су тога дана положили животе часно обављајући своју дужност пала су у заборав.
Наиме, 3. марта 1860. израђено је „Устроение управителства вароши Београда”, према коме је, у циљу одржавања јавног реда и мира, предвиђено формирање „едне жандармеријске компаније (чете) од 120 људи и 15 коњаника”. Регрутовање првих жандарма, којима је командовао коњички потпуковник Милош (Милан) Брка, започето је у јулу исте године. У жандармерију су примани само писмени, здрави младићи, високи најмање пет стопа и пет палаца (1,71 метар).
Свађа око реда за воду
Београдска жандармерија први пут се прославила у недељу, на Духове, 15. јуна 1862. Тога дана, између 16 и 17 часова, на Чукур-чесми (Чесма у рупи) дошло је до сукоба између српских грађана и турских војника. Чесма се, иначе, налазила близу шанца, испод касарне турске полиције, у Јеличкој улици која је везивала Дунавски кеј са Стамбол капијом. У свађи око реда за воду један турски чауш (подофицир) глиненом тепсијом је тешко повредио шеснаестогодишњег Саву Петровића, шегрта у бакалници на Великој пијаци.
Чим је чуо за сукоб, мајор Михаило Барловац, управник града, упутио је на лице места ненаоружаног чиновника градске полиције „терџумана” (преводиоца за турски језик) Симу Нешића и потпоручника Милоша Кадића, заменика команданта жандармерије, са четири жандарма.
Српски службеници су повређеног шегрта упутили на превијање, а турског наредника – виновника ексцеса – ухапсили и повели у зграду управе. Група је на путу морала проћи крај главне касарне турске жандармерије (на углу данашњих улица Вишњићеве, Симине и Браће Југовића). Ухапшеник је то искористио и покушао да побегне. Дајући подршку чаушу, турски жандарми су ватром са првог спрата зграде усмртили Нешића, жандарме Петра Бановића и Милана Аранђеловића, те тешко ранили Ђорђа Јовановића „Нишлију”, који је нешто касније преминуо. У сукобу је тешко рањен и трајно онеспособљен за службу и пандур Јован Поцерац, који је добио месечну пензију у висини од пет талира.
Страдање српских жандарма изазвало је револт међу српским становништвом и прве уличне сукобе. Управа града располагала је тада са 135 жандарма и око 100 ноћних стражара и пандура, који су против себе имали скоро 2.500 наоружаних Турака. Ерлије и турски жандарми утврдили су се у спољним капијама, касарни, неколико кућа и текији (тулбе Шеих Мустафе) преко пута српске полиције. Српски жандарми, грађани и добровољци углавном су се налазили на тадашњем градилишту Капетан-Мишиног здања, у жандармеријској касарни и око спољњих градских капија. Срби су енергичном акцијом очистили већину објеката, укључујући и градске капије. У овим сукобима пали су редови-жандарми Петар Боновић и Алекса Јовановић.
Жандармеријски официри 1865. године са командантом, Милошем Брком (седи у средини). (Фото Ана Фелдман, Архив САНУ)
Пресудна улога
Око 19.30 часова Турцима, опседнутим у Стамбол капији и главној жандармеријској касарни, из тврђаве је кренула у помоћ чета низама предвођена мулазимом (поручником), јузбашом (капетаном) и бимбашом (мајором) Мехмед-агом. Знајући да ће то довести до још већег крвопролића, Илија Гарашанин је са „ћатипом” (писаром) за турски језик Попечитељства иностраних дела Александром Пачићем и чланом Управитељства града „квартаљником” Марком Бабићем, похитао у сусрет Турцима, а „попечитељу внутрени дела” Николи Христићу наложио је да за њим пошаље групу жандарма. У договору са Христићем, управитељ вароши Београда Миаило Барловац је за Гарашанином упутио жандармеријски вод са потпоручником Ивком Прокићем на челу. Гарашанин је успео да наговори турског официра да се врати у тврђаву. Међутим, мајор је тражио гаранцију о безбедном повлачењу, па му је, као пратња, одређено четири жандарма, један поднаредник, потпоручник Прокић и члан Управитељства Бабић. Према очевицима, српски ескорт био је наоружан само пиштољима и бајонетима, док су турски низами имали пешадијске пушке. Има више верзија зашто је на путу до тврђавске капије дошло до сукоба између Срба и Турака, али већина извора се слаже да је он избио под утицајем ратоборног Ђоке Влајковића. У сваком случају, у кратком окршају погинули су потпоручник Прокић, редов Јован Стефановић из Лесковца, поднаредник Петар Николић из Ужица и редов-жандарм Димитрије Дугалић из Пожаревца, али и турски мајор Мехмед-ага.
У овим сукобима жандармерија је одиграла пресудну улогу. Штавише, кнежев ађутант, потпуковник Драгутин Жабарац и наредник Јанковић са 15 жандарма, у жару сукоба безбедно су провели турске цивиле, који су се склонили у Дефтердаревој џамији, у сигурност зграде српске полиције. Остали Турци, забарикадирани у објектима по граду (укључујући главну касарну и Стамбол-капију), 16. јуна су под пратњом српске жандармерије и вода регуларне војске евакуисани из вароши.
Привремено примирје успостављено је посредством страних конзула – британског Џона Аугустуса Лонгворта, француског Ежена Тастија, руског Александра Георгијевича Влангалија, и аустријског Конрада Васића.
Међутим, турска посада смештена у тврђави је 17. јуна започела прво са пешадијским дејством, а затим и артиљеријским бомбардовањем вароши, које је, са прекидима, трајало од 9 до 16 часова. Нажалост, турски напад је изведен управо у време сахране погинулих жандарма, у тренутку када су њихова тела преношена из Саборне цркве, преко Велике пијаце, према Ташмајданском гробљу. Погребна поворка се у паници разбежала, а ковчези су остали напуштени на ледини испред Капетан-Мишиног здања. Жандарми су се и у овој прилици показали изврсно: на Дорћолу су спречили испад посаде из тврђаве, а извежбани стрелци са градилишта Капетан-Мишиног здања хицима из венсенских пушака обарали су Етем-пашине артиљерце на градским бедемима.
Примирје уз помоћ конзула
Ново, трајно примирје успостављено је 19. јуна. Као гаранција, француски конзул Тасти је боравио у шатору разапетом на врху бедема тврђаве, а британски и руски – у шаторима постављеним посред Калемегданске ледине.
Временом, сукоб је ушао у дипломатске токове који ће резултирати коначном предајом Београда и осталих градова у српске руке, априла 1867. године.
Због храброг држања у овим пресудним догађајима, Духови су усвојени као слава српске жандармерије. Но, Србија није одала заслужену почаст жандармима палим за сигурност и слободу Београда. Погинули борци сахрањени су на Ташмајданском гробљу и убрзо је сећање на њих избледело. Споменик поручнику Прокићу подигла је његова удовица, а након преуређења Ташмајдана 1927, споменик је пресељен на Ново гробље, где се налази и данас, заборављен и напуштен.
