уторак, 17.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:12
ИНТЕРВЈУ: ТАЊА МАНДИЋ РИГОНАТ, редитељ

Може ли оштрица уметности да победи зло

Свет Симовићевих метафора посебно је субверзиван у данашњем времену буке, беса, парола, осиромашеног мишљења и говора који је нашао пут и до позоришта
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинпонедељак, 11.03.2019. у 20:00
(Фото Далибор Даниловић)

„Само се усудите да глумите”, речи су из представе „Путујуће позориште Шопаловић” Љубомира Симовића, чији су јунаци Василије Шопаловић и Јелисавета Протић путујући глумци који играју и за време окупације исто онако као што пекари и даље пеку хлеб, а воденичари мељу брашно.

Симовићево „Путујуће позориште Шопаловић” поставља редитељка Татјана Мандић Ригонат на сцени Народног позоришта у Нишу уз бројну екипу глумаца овог ансамбла. Премијера је вечерас, на дан  Народног позоришта у Нишу. Премијерним извођењем „Шопаловића” уједно ће бити отворен нови фестивал драме и позоришта балканског културног простора „Театар на раскршћу” који ће до 19. марта у граду на Нишави окупити позоришне посленике с ових простора.

Какво Симовићево „Путујуће позориште Шопаловић” најављујете и зашто у Нишу?

Добила сам позив од управника Спасоја Ж. Миловановића да режирам у Нишу, а он је прихватио мој предлог да то буде драма „Путујуће позориште Шопаловић. А зашто? За мене је то најлепша драма у којој је главни лик позориште. У њој су постављена питања која имају метафизичку, онтолошку, гносеолошку, етичку димензију и тичу се бића позоришне уметности, односа позоришта и живота и феномена глуме. Свет Симовићевих метафора посебно је субверзиван у данашњем времену буке, беса, парола, осиромашеног мишљења и говора који је нашао пут и до позоришта. Тражила сам сценски облик за Симовићев поетски и филозофски океан лепоте, хумора и трагизма. Додала сам песме: „Окупација Ужица”, „Европска ноћ у Ужицу”, „У реду пред казаном јавне кујне на царини”, „Вешала на Житној пијаци у Ужицу”. Од неких реплика стварала сам стихове, ишла ка метатеатарској димензији сценске приче под раширеним крилима челичног орла у чијим канџама су и кукасти крст и пун месец, орла који је раширио крила над позорницом која живот значи. И да, занимала ме је оштрица позоришног мача, оштрица уметности којој припадам. Може ли она да прободе аждају, да победи зло, да мења ток живота. Шта је подвиг уметника, а шта уметности?

Путујуће позориште Шопаловић” догађа се у Ужицу 1941. године, у време бурних историјских и друштвених догађаја. Шта је заједничко свим Симовићевим јунацима?

Цео свет је позорница. На тој позорници света, играмо улоге којих смо свесни. Играмо и оне којих нисмо свесни вођени унутарњим сценаријом, о којем пише Ерик Берн у већ чувеној књизи „Коју игру играш”. Сви ликови у драми позиционирани су у односу према позоришту. Заједничке су им историјске околности, али ликови окупатора и сарадника окупатора, грађана Ужица, уметника, на различите начине разумеју стварност. Доживљаји стварности су различити, улоге у тој стварности, ставови, позиције у односу према датостима времена и простора.

Где налазите копчу Симовићевог Василија Шопаловића, Јелисавете Протић, Софије Суботић, Филипа Трнавца са садашњим временом, будући да је праизведба ове драме била 1985. године?

Од праизведбе драме у режији Дејана Мијача, мог професора, прошле су 34 године. У те године уписали су се нови ратови, злочини, распад СФРЈ, демонстрације, протести уметника. Протеклих деценија јасно су се чула питања која поставља Симовићева драма: Кад је време за позориште, а кад није? Постоји ли време у ком је етично да се позориште одрекне себе и шта значи то одрицање, коме оно одговара? Конкретно у драми и окупатор и сарадник окупатора и неки грађани који нису ни сарадници ни окупатори, већ окупирани, нађу се у истом ставу да није време за позориште. Шта је то бласфемично што позориште собом носи? Је ли то слобода, ругање неслободи ли бесловесност? Живимо у времену нових облика тоталитаризма и неслободе. У таквом времену за мене није питање над питањима да ли играти представе, већ шта играти и како играти. У времену остварене дистопије, уметнички чин, било који, има иницијацијску димензију очовечења. А тек позориште које је увек било живи сусрет човека са човеком! И кад је најгоре и најбаналније, оно је увек сусрет. Занимао ме је однос лепоте – уметности и зла, како се рађа зло. Каква је снага лепоте, однос лепоте и слободе, постоји ли граница између позоришта и живота. Шта се дешава кад се судари крваво позориште живота под сенком вешала, црних застава у окупираном Ужицу са светом четворо глумаца путујућег позоришта које жели да одигра Шилерове „Разбојнике”.

Симовић тежи у писању ономе што је дефинисала Марина Цветајева „Висока мера. Мерити високом мером”. Која је ваша висока мера у уметности?

У Симовићевој драми, лепота, баш као код Достојевског, јесте та која спасава свет. Она је та која има снагу да преобрази, доведе до самоспознаје, да доведе злочинца до покајања. Лепота, као уметност. Глумац Филип Трнавац каже: „Ја у стварност не могу да уђем, и да у њој учествујем сам! Ја у њу могу да уђем једино са целом својом уметношћу којој припадам!” Таквим ставом он разрешава дихотомију живот–уметност. Уметник страда, али спасава живот, мења ток догађаја, мења свет кад високо подигне мач уметности којој целом душом, без остатка припада. Тај став недељивости бића, стапања уметничког и животног чина у једно подвиг је поезије коју свет препознаје као лудило јер измиче разуму… Ја се тражим кроз уметност других и онога што сама стварам. Знам да ништа не знам, то је моја мера ствари. Сократ. И свака представа је дословно за мене улазак у нешто ново. То ме узбуђује и покреће. То довођење свега у питање, а прво себе…

Целим својим бићем изражавате сопствени став, не штедећи емоције ни време. Да ли се нечега одричете због режије, позоришта и таквих принципа?

Не, не одричем се. Супротно од овога како живим, било би одрицање од себе, а онда би и моје представе биле као нека љуштура за конформистичку празнину. Све нас чине наши избори, чему кажемо не, а чему кажемо да. И то је то. Једноставно и лепо.


Коментари4
5815d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vladija Sarac
Veoma cenim to sto se gospodja Rigonat rado odazvala da rezira predstavu izvan glavnog grada. Mnogo je onih u untrasnjosti koji jedva cekaju da vide kvalitetnu umetnost, i posetilaca nece manjkati. Nadam se da ce ovo putujuce pozoriste putovati i dalje od Nisa. Zelim sve najbolje Tatjani i njenoj ekipi!
Lazar
Veoma lep intervju.
Decak
Pre vise godina gledali smo Simovicevo "Putujuce pozoriste Sopalovic" u Parizu. Genijalno !
Milutin
Ne, ne moze! Da moze ne bi imali ratove, glad, bedu..

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља