среда, 13.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:18
ПОГЛЕДИ

Полтронска плашљивост и жалопојке жртве

Као да постоји свесна жеља да се избегне озбиљна и контекстуализована расправа о томе шта је тачно бомбардовање значило, и за Србију, и за НАТО, и за цео свет
Аутор: Мухарем Баздуљпонедељак, 18.03.2019. у 18:00

Како бива све јасније да је могућност пуноправног придруживања Европској унији за све балканске земље које још нису чланице, укључујући, наравно, и Србију, како се то каже, на дугом штапу, спољнополитичка оријентација земаља између Вардара и Уне у контексту новог одмеравања снага између Запада, с једне, и Русије и Кине, с друге стране, мериће се, изгледа, искључиво НАТО аршином. Црна Гора је већ неко време део НАТО-а, Северна Македонија је потписала приступни споразум који ће да ступи на снагу након што га ратификују све земље чланице, у Босни и Херцеговини је питање наставка процеса придруживања НАТО-у кључни камен спотицања између Републике Српске и Федерације БиХ, док је у Србији, барем према изјавама представника власти, и даље на снази политика „војне неутралности”.

У тим околностима, ево, приближава се двадесета годишњица почетка бомбардовања ондашње СР Југославије од стране НАТО-а. Реч је о догађају који несумњиво има највећи и најснажнији утицај на ставове становништва Србије према НАТО-у, односно догађају због којег у свим анкетама проценат људи у Србији који би подржали чланство у овом савезу једва да досеже двоцифрен број. Власти у Србији због тога, а то на понешто различит начин важи и за данашње и за претходне власти, упркос инсистирању на тези да Србија припада Европи, а готово све европске земље су чланице НАТО-а, шаљу амбивалентне сигнале о свакој годишњици почетка бомбардовања. С једне стране се инсистира на нарацији о неравноправној борби између најјачег војног савеза у историји човечанства и једне мале земље, говори се о невиним жртвама цинично прозваним „колатералном штетом”, почесто се не одустаје ни од „лажних вести” по којима је службени назив операције тобоже био „Милосрдни анђео” и тако даље; док, с друге стране, као да постоји свесна жеља да се избегне озбиљна и контекстуализована расправа о томе шта је тачно бомбардовање значило, и за Србију, и за НАТО, и за цео свет.

Велики француски писац Андре Малро забележио је на једном месту девизу која вели: „Није ми важно оно што је само мени важно”. Корисно је у јавном простору имати то као идеју водиљу. У овом контексту, наравно да из српске перспективе нипошто не треба заборављати жртве, али је такође важно и посматрати бомбардовање као историјски догађај који је као ретко који променио свет и створио преседан на основу кога ће се у двадесет и првом веку водити нови ратови. Исто тако, вреди се упитати и колико би трајала владавина Слободана Милошевића да су западне земље наставиле да га подржавају или барем толеришу. Све је то потребније од сентименталних жалопојки из позиције жртве.

У јавности Србије спрам сећања на бомбардовање и данашње политике према НАТО-у постоје две крајности. Њихова дистрибуција није равномерна. На једном крају је неупоредиво много већи проценат људи него на другом, али зато у средини нема практично никог. На једном крају је „званична струја”, која по правилу заборавља да се на Косову јесу десили страшни злочини над албанским цивилима, чему је претходила и вишегодишња дискриминација. На другом крају су они по којима је бомбардовање више него оправдано и заслужено, те је требало бити још разорније и бити само увертира у копнену интервенцију. Део овог става је и теза да жртве треба заборавити у име „боље будућности”, односно да се треба што пре придружити НАТО-у, без сувишних зашто, јер „не може шут с рогатим”.

Има ту, дакле, и полтронске плашљивости и инфантилног жаљења себе самих, једино нема политике. А политика би требало да хладно анализира прошлост, да је контекстуализује у шири оквир и да планира будућност. Свако ко је свестан да је „морални разлог” за бомбардовање НАТО-у био само изговор, морао би бити свестан и да „морални разлози” у контексту опредељивања за и против НАТО-а такође представљају димну завесу. А неутралност је могућа само у ситуацијама када је она заправо неважна, односно, речима оног Италијана кога је преводио Андрић: „У ратовима које други воде неутралност је добра ствар за ону земљу која је снажна толико да се не мора бојати оног ко остане победником, јер тако се очува без великих напора, а може се надати и користи из нереда који владају код других. У сваком другом случају неутралност је неразборита и штетна, јер се таква држава излаже да буде плен победника и побеђеног. А најгора неутралност је она која не настаје по смишљеном плану, него услед неодлучности.”

Није време за неодлучност. Некад је и погрешан избор бољи од неодлучности.

Писац и новинар

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари8
23e91
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Castor Troy
И да додам, важније је државу јачати економски. Ако си јак економски, лако је набавити и наоружање кад дође стани-пани. Ја сам више присталица оне логике да ми не треба да испуњавамо услове ЕУ и да унапређујемо стандард због уласка у исту, него да унапређујемо стандард због нас који ту живимо, а ако уредимо државу да се у њој лепо живи, онда смо у позицији да не пристајемо на уцене ЕУ, него би нам вероватно нудила куле и градове да уђемо, а ми бисмо размишљали шта нам се исплати. Док је оваква ситуација, последица уласка у ЕУ је вероватно нова сеоба Срба. Чим то буде могуће, отићи ће преко милион људи и то оних полуспособних, јер најспособнији немају проблем ни сад да оду и већ су отишли у великом броју. Остаће само пензоси и ови што седе по канцеларијама на грбачи пореских обвезника, које мини-серија Државни посао већ годинама успешно исмева.
Castor Troy
Неутралност ми је најмилија. Проблем наш је тај комшилук, који је махом антисрпски расположен, а притом је у НАТО-у. Ту би могле да се смире страсти кад би Србија ушла у НАТО. У том сценарију бисмо се вероватно морали одрећи Космета и де јуре, а притом би се погоршао и положај Републике Српске, која би можда морала и нестати. Онда не знам шта смо тиме направили, осим што смо показали да смо бескичмењаци. Неутралношћу купујемо време, ризикујемо мање, иако бивамо трн у оку НАТО-у, који је у фазону ако ниси с нама, онда си против нас. У суштини уживамо заштиту Руса и као неутралци, јер верујем да би нас подржали ако би Амери нахушкали Албанце да изазову рат за коначно решавање питања Космета, а није нам касно ни усред таквог сукоба да ступимо у отворени савез са Русима. Онда смо још супериорнији у моралном смислу, јер нисмо ником пркосили пре рата неким зближавањем са Русима, већ смо хтели бити добри са свима, а ипак смо нападнути. Неутралност, ипак, барем де јуре, ником не пркоси.
Marin
Jedan vrlo korektan i centriran tekst gosp. Bazdulja. Za razliku od drugih, ja sam autorove misli o ideji neutralnosti drugačije shvatio. No dopuštam da sam u krivu. Dakle, autor se između redaka pita može li vaša zemlja Srbija sebi priuštiti taj luksuz da bude neutralna. Citiram autora: "u ratovima koje drugi vode neutralnost je dobra stvar za onu zemlju koja je snažna toliko da se ne mora bojati onog ko ostane pobednikom, jer tako se očuva bez velikih napora, a može se nadati i koristi iz nereda koji vladaju kod drugih. U svakom drugom slučaju neutralnost je nerazborita i štetna, jer se takva država izlaže da bude plen pobednika i pobeđenog", kraj citata. Naravno, ovdje se govori samo načelno o štetnosti ideje neutralnosti onih država koje nisu dovoljno jake, ne postavlja se pitanje u kojem smjeru bi Srbija u pogledu "blokovske podjele" trebala ići. To pitanje je otvoreno.
Radomir
Slažem se da je ovaj tekst pošten i zato smatram da je i moja obaveza da budem pošten. NATO se već legitimisao kao zločinačka organizacija na strani osvajačkih interesa SAD. To je veće mračnjaštvo od Hitlerovog. Na ovaj najnoviji izazov moramo odgovoriti na isti način kao fašizmu.
Marin
Kako na ovaj najnoviji izazov odgovoriti na "isti način kao fašizmu" kad ova situacija danas nema veze s onom iz 1939. ili 1941. godine? Nema fašizma, nema nacizma, nema Hitlera, nema svjetskog rata, nema kataklizme, zapadni svijet živi u miru, prosperitetu i kakvoj takvoj slozi; čak je i Rusija u relativno korektnim odnosima sa Zapadom. Gdje vi u Europi ili na prostoru gdje je Srbija vidite situaciju za odlazak u šumu i borbu nalik onoj sredinom prošlog stoljeća? Treba biti realan u životu.
Препоручујем 0
Raca Milosavljevic
... bas posten tekst ... ali hajde da se priupitamo kako bi ovaj tekst izgledao i onda nasi komentari tamo pocetkom 1941-ve ili ako je lakse u prvoj polovini 1914-te ... sve je jasno ... proci ce i ova okupacija ...
Marin
Neće proći ova "okupacija", jer 1914. godine Srbija je bila u vojnom savezu s jednim cijelim nizom velikih, snažnih i uglednih država, a 1999. iza nje nije stajao nitko pa ni Rusija. I ne samo da nije stajao nitko, nego je Srbija 1999. godine ratovala sa svim tim državama s kojima je bila u savezu 1914. godine. Zaista je autistično i promašeno uspoređivati situaciju 1999. sa onom iz 1914. godine.
Препоручујем 0

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља