петак, 22.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:35

Футуризам између истока и запада

Једно од најмаштовитијих и за око најупадљивијих дела Арате Исозакија, добитника овогодишње Прицкерове награде за архитектуру, јесте мобилна концертна дворана на надувавање
Аутор: М. Димитријевићсреда, 13.03.2019. у 20:17
Ара­та Исо­за­ки испред јед­не од сво­јих гра­ђе­ви­на (Фо­то EPA/Daniel Dal Zennaro)

Јапански архитекта Арата Исозаки човек је чије се грађевине опиру категоризацији, оцена је готово свих водећих западних медија који су пренели информацију да је управо он добитник овогодишње Прицкерове награде за архитектуру. Стил овог господина од 87 година остао је флуидан током више од пола века, његов визионарски приступ неговао је дијалог између истока и запада, а он лично у својој земљи сматра се „владарем јапанске архитектуре”, оцењују „Гардијан”, „Њујорк тајмс” и јапанске агенције.

Новинаре је, након што је примио вест о награди, дочекао у свом скромном стану у Нахи, главном граду Окинаве, обучен у традиционални свилени кимоно, али се, истовремено, неформално нашалио, по чему је и препознатљив: „Ово ће бити као круна на надгробном споменику!”

У својој дугој и богатој каријери Исозаки је саградио више од сто здања, међу њима најпознатија су Музеј савремене уметности у Лос Анђелесу, Палата Сан Ђорди у Барселони као и Национални конгресни центар у Катару, али је једна од најмаштовитијих и за око најупадљивијих можда „Нова арка” – мобилна концертна дворана на надувавање, која заиста јесте у форми сферичног балона – а коју је осмислио заједно са Анишом Капуром 2013, две године након што су велики земљотрес и цунами погодили Јапан. Дизајнирана тако да у њој могу да се представе разнородне музичке форме, почев од наступа великих оркестара, преко камерних састава, па до плеса и интимних џез концерата, а да при томе може да прими око 500 посетилаца, овај специфичан простор доживео је премијеру када је у Мацушими гостовао музички фестивал из Луцерна. Само име овог пројекта указује, како је објаснио Исозаки, на моћ регенерације након катастрофе.

„Нова арка, јасно је, не може да спаси ни људе ни животиње од евентуалне пропасти, али смо је замислили као простор пун музичара и различитих уметника који може да путује, а чија је перспектива дугорочна реконструкција културе и духа”, објаснили су аутори. Како се не би на овом зауставио, овај стваралац потписује ауторство и над једном подземном спортском двораном, док предвиђа да ће у будућности читави градови „плутати над земљином површином”, што и јесте у складу са његовим размишљањима на почетку каријере. Јер, како подсећа „Гардијан”, 1962. пробој је направио управо футуристичким пројектом „Град у ваздуху”, који истина није реализован, али којим је привукао пажњу пошто је кварт Шињуку у Токију требало да буде реструктуриран тако што би иновативна архитектура надградила постојећу посредством посебних дрвеноликих структура.

Умет­нич­ки то­рањ Ми­то у Иба­ра­ки, 1990. године  (Фо­то Ko­rall (CC BY-CA 3.0))

Овај добитник признања које се сматра Нобелом у свету архитектуре (уједно је и девети Јапанац који је њиме награђен) рођен је у Оити, на острву Куишу, 1931. Последице атомске бомбе која је 1945. бачена на оближњу Хирошиму оставиле су снажан утицај на њега, до те мере да је умео да каже да је „одрастао, малтене, на нултој тачки”.

„Ничег није било, све је било у рушевинама, није било архитектуре, није било зграда, није било града. Само су ме бараке и склоништа окруживали. Моје прво искуство о архитектури био је, заправо, њен недостатак”, објашњавао је.

Стицајем околности пуно је пропутовао. Већ до своје тридесете искусио је исламски свет, руралну Кину, југоисточну Азију, али и метрополе у САД. Након што је 1954. дипломирао архитектуру на Универзитету у Токију постао је помоћник у студију Кензоа Танге, добитника Прицкера давне 1987. Прво што је урадио било је да пројектује болницу и библиотеку у родном граду, које су биле под утицајем европског брутализма, касније га је фузионисао са јапанским постратним стилом у којем су дизајнери идеје црпели из домена биљака, океана и органских елемената.

Исозакијеву шаљивост, поменуту на почетку текста, илуструје још једна чињеница: Клуб у Фуџими, такође у Оити, саграђен 1973–74, гледан из ваздуха подсећа на огроман знак питања, што је последица Исозакијеве личне запитаности откуд велика популарност голфа у Јапану. „Клијент ми реч није рекао”, прокоментарисао је уз осмех својевремено за једне јапанске новине. Постао је познат и по томе што је тежио да у своје стваралаштво утка, поред визуелних уметности, и поезију, филозофију, позориште, дизајн – и то тако да то није упадљиво, али да се, истовремено, све то може осетити путем наших пет чула, истиче „Њујорк тајмс”.

Све овде написано жири који му је награду доделио (уручење је у мају у Француској) овако је сублимирао: „Исказујући дубоко познавање историје и теорије архитектуре, пригрливши авангарду, никада није репликовао статус кво”.


Коментари0
4a3dc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља