Суботица – Драгољуб Драшко Капор последњи је живи учесник Народноослободилачке борбе у Суботици. Данас има 93 године, али време док је носио пушку неизбрисиво је утиснуто у његово сећање. По обичају наставника у пензији, пажљиво диктира да би било записано.

„Прошао сам пешке земљу, од Сомбора до Блајбурга”, каже отресито.

Необично је виталан, оштре црте лица и жилава конституција одају херцеговачко порекло: мајка Мандина је из Сиња, отац Радован из Билеће, а упркос позним годинама, ход оштар, памћење живо. Отац је као солунски добровољац добио земљу на северу Бачке, где је Драгољуб рођен 1926. године у Хајдукову, селу поред Лудашког језера. Миран сеоски живот прекида улазак мађарских фашистичких снага 1941. године и породица бежи ка Београду, а само стицајем околности успели су да избегну логоре у које је тадашња мађарска власт слала све који су у Бачку дошли након 1918. године. Живот настављају у Београду до 1944. године.

„Ми, дечаци избеглице из разних делова Југославије, састајали смо се увече у воћњаку у Улици Војводе Анђелка на Булбулдеру. И ту се повео разговор да одемо у партизане. Зашто? Зато што је толика била жеља за слободом”, прича Капор.

Инсистира да се наведу имена свих 12 младића који су тада, септембра 1944, отишла у партизане: браћа Петар и Љупко Гламочанин, Бранко и Недељко Барош, Драгољуб и Милован Капор, Милош Шећеров, Милош Божичковић, Машо Србијанац, Воја Николић, Вељко Никчевић и Драги Ђурић, јер су се из рата вратила само тројица: браћа Капор и Вељко Никчевић. Сви остали су погинули.

„Барања и Славонија су гробнице војвођанских младића. Млади, неуки борци нису сахрањени у гробовима, већ дуж путева куда смо ратовали. Данас нема ничега да то обележи”, каже Капор.

Драгољуб Капор припао је 51. дивизији, Седмој војвођанској ударној бригади, званој Сремачка, којом је командовао Милан Јешић – Ибро. Историја каже да се фронт померао ка западу како је непријатељ истискиван, али било је и колебања фронта и узмицања. „Застали смо у Барањи, али онда смо потпомогнути руском 57. дивизијом, која је ратовала од Стаљинграда под командом генерала Шарокина и маршала Толбухина. Руси су се борили као да погинути није ништа. Фронт на Дунаву није се могао пробити док они нису дошли са каћушама и андрушама – топовима великог калибра. Када каћуша опали, ми само видимо како са друге стране реке лете дебла дрвећа у ваздух.”

Ратници су те зиме 1944. године прешли на територију Мађарске. Настављају да напредују кроз Хрватску. Капор памти да су у селу Ђурђиновцу у згради школе оставили рањенике: преко ноћи неко је дигао школу у ваздух. „У Марибор смо стигли 1. маја 1945. године. У месту опште весеље, али ми идемо до Дравограда, где су немачке снаге пробиле фронт.” Капор се присећа да су поставили топове, пуцали на непријатеља, док се народ разбежао и дао у бег до Блајбурга. У тренуцима затишја лутали су по Караванкама тражећи храну. У ранцу погинулог Немца нашао је два двопека. „Ту сам срео и Калмана Стантића, Суботичанина, предратног војника. И он изгладнео. Одвео сам га до погинулих Немаца и, када смо одложили оружје и јели двопек, видимо да је на нас пушку уперио млади усташа. Држи оружје уперено у нас, али узмиче”, препричава Капор сусрет из последњих дана рата.

У напредовању ка Блајбургу рањен је Капор у лево колено и потколеницу. Показује војну књижицу у којој је то све уписано, па и закачена слика младе болничарке Марусје, а сећа се и да му је лекар био Јулије Петењи. Из Словеније прбачен је у Смедеревску Паланку, док је санитет био у Смедереву. „Од исцрпљености, рањавања, тешко сам се разболео, добио туберкулозу и отпуштен сам као привремено неспособан”, показује документа.

Драгољуб Капор данас живи од скромне пензије наставника биологије, нема борачки додатак. Од како му је пре годину дана умрла супруга Драгослава, све му је теже. Сада ћерке Љиљана и Марина покушавају да издејствују решење о борачком додатку, иако је до сада у више наврата одбијан због формалности. Комисији није била довољна војна књижица, болничка листа из Словеније и Смедерева, нити то што је Драгољуб Капор одликован Орденом за храброст, Орденом борца и Медаљом заслуга за народ.