уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:36

Судбина последњег борца НОБ-а из Суботице

Драгољуб Драшко Капор напустио је школу и прикључио се партизанским јединицама и пешке прешао земљу од Сомбора до Блајбурга. Више пута одликован, данас нема ни борачки додатак
Аутор: Александра Исаковсреда, 13.03.2019. у 23:00
Мајка на гробу Назарова (Фото: А. Исаков)

Суботица – Драгољуб Драшко Капор последњи је живи учесник Народноослободилачке борбе у Суботици. Данас има 93 године, али време док је носио пушку неизбрисиво је утиснуто у његово сећање. По обичају наставника у пензији, пажљиво диктира да би било записано.

„Прошао сам пешке земљу, од Сомбора до Блајбурга”, каже отресито.

Необично је виталан, оштре црте лица и жилава конституција одају херцеговачко порекло: мајка Мандина је из Сиња, отац Радован из Билеће, а упркос позним годинама, ход оштар, памћење живо. Отац је као солунски добровољац добио земљу на северу Бачке, где је Драгољуб рођен 1926. године у Хајдукову, селу поред Лудашког језера. Миран сеоски живот прекида улазак мађарских фашистичких снага 1941. године и породица бежи ка Београду, а само стицајем околности успели су да избегну логоре у које је тадашња мађарска власт слала све који су у Бачку дошли након 1918. године. Живот настављају у Београду до 1944. године.

„Ми, дечаци избеглице из разних делова Југославије, састајали смо се увече у воћњаку у Улици Војводе Анђелка на Булбулдеру. И ту се повео разговор да одемо у партизане. Зашто? Зато што је толика била жеља за слободом”, прича Капор.

Мајка на гробу Назарова
Договарајући фотографисање за текст, Драгољуб Драшко Капор каже да жели да се слика на делу руског гробља на Православном гробљу у Дудовој шуми. Одабира споменик младићу Всеволду Андрејевићу Назарову, на чијем је гробу једном приликом затекао његову мајку. Једанаест година је тражила гроб свог сина, а када је пронашла да је овде сахрањен, сваке године је долазила да га обиђе. Његова судбина подсећа га на стотине младих Војвођана који су изгинули дуж последњег ратног фронта.

Инсистира да се наведу имена свих 12 младића који су тада, септембра 1944, отишла у партизане: браћа Петар и Љупко Гламочанин, Бранко и Недељко Барош, Драгољуб и Милован Капор, Милош Шећеров, Милош Божичковић, Машо Србијанац, Воја Николић, Вељко Никчевић и Драги Ђурић, јер су се из рата вратила само тројица: браћа Капор и Вељко Никчевић. Сви остали су погинули.

„Барања и Славонија су гробнице војвођанских младића. Млади, неуки борци нису сахрањени у гробовима, већ дуж путева куда смо ратовали. Данас нема ничега да то обележи”, каже Капор.

Драгољуб Капор припао је 51. дивизији, Седмој војвођанској ударној бригади, званој Сремачка, којом је командовао Милан Јешић – Ибро. Историја каже да се фронт померао ка западу како је непријатељ истискиван, али било је и колебања фронта и узмицања. „Застали смо у Барањи, али онда смо потпомогнути руском 57. дивизијом, која је ратовала од Стаљинграда под командом генерала Шарокина и маршала Толбухина. Руси су се борили као да погинути није ништа. Фронт на Дунаву није се могао пробити док они нису дошли са каћушама и андрушама – топовима великог калибра. Када каћуша опали, ми само видимо како са друге стране реке лете дебла дрвећа у ваздух.”

Ратници су те зиме 1944. године прешли на територију Мађарске. Настављају да напредују кроз Хрватску. Капор памти да су у селу Ђурђиновцу у згради школе оставили рањенике: преко ноћи неко је дигао школу у ваздух. „У Марибор смо стигли 1. маја 1945. године. У месту опште весеље, али ми идемо до Дравограда, где су немачке снаге пробиле фронт.” Капор се присећа да су поставили топове, пуцали на непријатеља, док се народ разбежао и дао у бег до Блајбурга. У тренуцима затишја лутали су по Караванкама тражећи храну. У ранцу погинулог Немца нашао је два двопека. „Ту сам срео и Калмана Стантића, Суботичанина, предратног војника. И он изгладнео. Одвео сам га до погинулих Немаца и, када смо одложили оружје и јели двопек, видимо да је на нас пушку уперио млади усташа. Држи оружје уперено у нас, али узмиче”, препричава Капор сусрет из последњих дана рата.

У напредовању ка Блајбургу рањен је Капор у лево колено и потколеницу. Показује војну књижицу у којој је то све уписано, па и закачена слика младе болничарке Марусје, а сећа се и да му је лекар био Јулије Петењи. Из Словеније прбачен је у Смедеревску Паланку, док је санитет био у Смедереву. „Од исцрпљености, рањавања, тешко сам се разболео, добио туберкулозу и отпуштен сам као привремено неспособан”, показује документа.

Драгољуб Капор данас живи од скромне пензије наставника биологије, нема борачки додатак. Од како му је пре годину дана умрла супруга Драгослава, све му је теже. Сада ћерке Љиљана и Марина покушавају да издејствују решење о борачком додатку, иако је до сада у више наврата одбијан због формалности. Комисији није била довољна војна књижица, болничка листа из Словеније и Смедерева, нити то што је Драгољуб Капор одликован Орденом за храброст, Орденом борца и Медаљом заслуга за народ.

 


Коментари14
553b1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dusan
Ми смо јако затупео народ од свега. Ружно је то што кажем, човек је написао приповетку о овоме пре 100 година. Ово само говори да смо се борили за слободу али да је нисмо изборили. Како може брат да допусти брату да умире од глади, па какав је то брат!? Много смо бахат народ, гордост и слепило на сваком ћошку, још се вређемо кад нам то неко каже. Нема напретка док не увидиш где си, слепило и глупост, само глупост. Бог нек је упомоћ свима, овде нема светла. Није битно да ли је партизан или војник југословенске војске у отаџбини, борио се против непријатеља, тужно и бедно, страшно, тотална пропаст....
Леон Давидович
Ово је тако искрена и тако реална прича о младим људима који су гинули за слободу борећи се против фашизма. Генерација младих поднела је највећу тежину рата. У многим крајевима млади су остали и као једина снага која се могла борити. Војнонајспособније војнике војске Краљевине Југославије, заробио је окупатор и одвео у логоре. У НДХ су умногим крајевима пре него што је избио устанак усташе побиле војно способне Србе. И ко је онда остао него још деца да се боре На крају рата фашисти су знали да су изгубили рат, али су се борили и убијали и после капитулације Рајха.Прича је веома реална и о томе како овај борац нема додатак за учешће у рату. Било је таквих случајева ко зна колико док је још и Југославија постојала. Многи су добили тада борачке пензије на основу два сведока, а многи доказани борви или породице многих погинулих нису добили ништа. Била је и Југославија веома корумпирано друштво у погледу права бораца. На жалост традиција се наставља.
Ilija Vidakov
Što ne objave mediji, nije se ni desilo ! Da nije Aleksandra Isakov napisala ovu dirljivu i tragičnu priču, ne bi smo nikad saznali koliko je naša birokratija naše zlo i naša sramota. Iako nikada nije kasno da saznamo kakve su sve nepravde učinjene našim dragim komšijama , ne mogu da prećutim ni gorko saznanje : S T I D Ć E N A S N A D Ž I V E T I .
posramljen
Cetnicima se dele penzije a vojna knjizica nije dovoljan dokaz za mog Hercegovca da se borio protiv nacista i ustasa za slobodu svoje zemlje. Sigurno je sve izmislio. Sta cika Drasko - ljudina - da misli o takvoj zemlji? Pa ne bi je bilo danas da takvi kao on nisu otisli u rat da je brane. Nemogu opisati koliko se sramim ovakve zemlje.
vuke
Kako to da boracki nije dobio za vreme SFRJ i kakve to veze ima sa Srbijom, sem sto je u Beograd pobegao od vojvodjana za vreme DSR-a.
Препоручујем 3
FPRMALJISTI
... DOBRO DA NE TRAŽE SADA I 3 SVEDOKA! BRUKA!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља