недеља, 25.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:29
УВЕК СМО ИМАЛИ ЈУНАКЕ…

Како је Карађорђев унук бранио Француску

Аутор: Бранко Богдановићчетвртак, 14.03.2019. у 22:00
Петар Карађорђевић (1844–1921) (Фотографије Приватна архива Б. Богдановића)

Иако образовани официр, као страни држављанин Петар Први Карађорђевић није могао да ступи у регуларну армију по избијању Француско-пруског рата 10. јула 1870, тако да му је једино преостала – Легијa странаца у Алжиру Краљ Петар Први Карађорђевић je рођен 11. јула 1844. године у Београду, у кући Мише Анастасијевића, као пето дете кнеза Александра и кнегиње Персиде, ћерке војводе Јеврема Ненадовића. Наиме, у то време се Стари конак, у коме је боравила кнежева породица, поправљао, те су Карађорђевићи привремено живели у кући Анастасијевића.

Када је Петар стасао за полазак у школу, искрсли су први проблеми; у то време школство у Србији није било довољно развијено, а кнез Александар је инсистирао да му се деца школују у земљи.

На иницијативу Илије Гарашанина, решење је пронађено у ангажовању иностраних васпитача који би допуњавали основно образовање младог кнежевића. Управник Артиљеријске школе Франтишек Зах залагао се да се за Петровог васпитача ангажује неко од чешких професора. На предлог Павла Јозефа Шафарика, др Јана Кашпара Палацког и Франтишека Ладислава Ригера, за ову дужност одабран је др Вилхелм Габлер (касније управник Женске школе у Горњој Аустрији). У мају 1852. године Илија Гарашанин је отпутовао у Праг ради преговора са Габлером, који је већ у августу исте године допутовао у Београд и преузео дужност васпитача.

Сен-Сир, изложба класе „Пуебло” са бистом краља Петра у центру

Петар је 1853. године завршио основну шкoлу и почео припреме за упис у гимназију. Међутим, у лето 1854, Габлер је отпуштен из службе јер није прихватио да се брине и о васпитању Петровог млађег брата Андреја. Но, Петар је успешно положио пријемне испите и уписао први разред гимназије. У то време, тачније, 1854. и 1855, француском језику га је подучавао државни питомац Јеврем Грујић, који се управо вратио са школовања у Паризу. Знање француског Петру ће касније, током живота у Швајцарској и Француској, бити од непроцењивог значаја. У јуну 1855. са успехом је завршио први разред гимназије; маја 1856 – други, а 23. септембра 1857 – и трећи разред.

Када је наредне године окончао четврти разред, кнез Александар му је, на основу препорука Вука Стефановића Караџића и др Франца Ритера вон Миклошича, ангажовао новог приватног васпитача др Људевита Луја Подгорског (Подхоршки).

Петар и млађи брат Андреј су, 23. септембра 1858, у пратњи Подгорског, кренули на даље школовање у Швајцарску. У Женеву су стигли 27. септембра. Петар је одмах уписан у женевски завод Венел-Оливије, док су Андреј и васпитач смештени у кругу интерната.

Без обзира на то што је након Светоандрејске скупштине династија Карађорђевића удаљена са српског престола (Петров наставник Грујић је, као либерал, одиграо значајну улогу у династичкој промени), Александар је желео да Петар настави школовање у престижним установама.

Из Женеве га је пребацио у Француску, где се Петар 1860. године уписао на Сент-Барб, париски колеџ са најдужом традицијом (основан још 1460. године). Кнежевић је септембра 1861. дипломирао на колеџу. Но, породица је желела да Петар стекне и војно образовање на чувеној француској Империјалној специјалној војној школи (академији) Сен-Сир, те je кнез Александар, уз помоћ српског министра војног, Иполита Мондена, писменим путем интервенисао код Наполеона Трећег. Највишом одлуком од 5. новембра 1862, Петру је дозвољено да се упише у Империјалну школу у својству иностраног питомца.

Војна академија Сен-Сир

Тако је 10. новембра примљен у 47. класу академије Сен-Сир и уписан у списак слушалаца под редним бројем 205 (од укупно 273 питомаца). На промоцији „Пуебло”, 1864, добио је диплому и произведен је у чин потпоручника. Наиме, по старој традицији Академије, свака промоција је одржавана у част неке од победа француске војске. За 47. класу генерал Ели Фредерик Форе одабрао је заузимање Пуебла 17. маја 1863. током француске интервенције у Мексику.

По завршетку Академије, Петар је наставио усавршавање у Специјалистичкој артиљеријско-инжењерској школи у Мецу, које је довршио 1867. године. Након избијања Француско-пруског рата (10. јул 1870), Петар, иако образовани официр, као страни држављанин није могао да ступи у регуларну армију. Тако му је као једина опција преостала – Легијa странаца. Легија је у то време била стационирана у Алжиру.

Она се и иначе, према оснивачком Указу од 9. марта 1831, није могла ангажовати на европском делу француске империје. С друге стране, проблем је представљао и велики број Немаца у њеним редовима, за које се поставило питање да ли би се борили против својих сународника. Но, након почетних пораза, француски генералштаб је донео одлуку да се у борбама ангажују и „прекоморске” трупе. Тако су 11. октобра 1870. два провизорно оформљена батаљона (1. и 2, попуњени војницима 3, 4. и 5. батаљона који нису били гeрманског порекла) искрцана у Тулону. Делови 3. и 4. батаљона остали су у Алжиру, борећи се против Кабила (берберске етничке групе која се супротстављала колонизацији). Да би ојачали своје снаге, Французи су 22. августа у Туру основали нови 5. батаљон (јединица ће бити попуњена остацима старог, „афричког”, 5. батаљона тек 17. октобра 1870). Петар, који је у то време живео у Паризу, 25. септембра 1870. добровољно се пријавио у Легију странаца.

Под псеудонимом Пјер Кара у чину потпоручника, распоређен је у нови 5. батаљон, који је инкорпориран у 1. бригаду 2. дивизије 15. корпуса Армије Лоаре. У исту јединицу, као обичан војник, пријавио се и Никола К. Ненадовић, син Петрове сестре Полексије. Батаљон је, под командом капетана Жозефа-Виктора Арагоа, код Орлеана распоређен у француски центар одбране са задатком да штити пут за Париз, Лез Ед и предграђе Банијер. Батаљон, који је бројао укупно 1.350 легионара, 11. октобра је пружио херојски отпор у предграђу Баније; у борби је погинуло или рањено 600, а заробљено 250 бораца. Међу војницима које је заробио Први баварски корпус налазио се и Пјер Кара. Но, успео је да побегне, преплива Лоару и прикључи се заштитници Друге армије Лоаре, одакле је распоређен у штаб 1. пешадијске дивизије 18. корпуса. Нажалост, у борбама у предграђу Банијер, погођен са пет непријатељских зрна, погинуо је његов сестрић, Никола Николајевић.

Председник Француске 1911. године додељује краљу Петру први примерак комеморативне медаље за рат 1870–1871.

За храбро држање код Орлеана Пјер Кара је унапређен у поручника. О Петровом подвигу код Банијера постоји неколико верзија. Међутим, у француском „Илустрованом магазину” из јануара 1913. публиковано је писмо капетана Жоржа Бонеа, Петровог колеге са Сен-Сира, писано 29. октобра 1870. Боне је забележио да се Петар преобукао у одећу млинара и глумио пијаницу. Један баварски наредник му је опалио шамар и најурио га из заробљеничког логора као „идиота”. Тако се Петар докопао Лоаре, препливао је и 12. октобра се придружио својим саборцима. Месец дана касније, 25. и 28. новембра 1870, борио се код Мезијера и Журанвила. Наредне године, 8. јануара, у бици код Вилерсексела, био је рањен. Према „Билтену Академије Сен-Сир” од 12. јануара 1912, Петар је за храброст показану код Вилерсексела одликован официрским крстом Легије части. Коначно, од 15. до 17. јануара 1871, учествовао је и у сукобима око Ерикура.

Поручник Пјер Кара је у француским редовима остао све док се делови Источне армије нису повукли на швајцарску територију. Након потписивања примирја, Петар је из Бордоа, 6. марта 1871, француском министру војном Пјеру Дежану поднео оставку на војну службу.

Након ступања на престо, краљ Петар је Француску први пут посетио 16. новембра 1911. године. Французи су му приредили величанствен дочек. Председник Републике Арман Фалер уручио је краљу, као посебан знак захвалности за учешће у рату против Пруске, први примерак комеморативне медаље за рат 1870–1871, установљене само недељу дана раније, 9. новембра. Краљ је 17. новембра посетио и Сен-Сир – дочекан је са највишим почастима, а показан му је и кревет са бројем 205, који му је припадао током питомачких дана. У свечаном салону Академије висио је и велики портрет српског краља. Како је забележио француски „Мали журнал” од 26. новембра 1911, исте почасти и захвалност Петру је исказао и Орлеан, „током чије одбране је заслужио орден Легије части”.

Само три године касније, Француској ће се указати прилика да узврати захвалност земљи чији краљ се борио за њену слободу.


Коментари0
4582d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља