Када филм почне псовкама дође ми одмах да побегнем из биоскопског мрака. Још када канонада псовки изађе из уста слатке девојчице тинејџерског узраста, и то у уводној сцени телефонског разговора са рођеном мајком, порив за бекством постаје још већи. Али не за бекством од стварности на коју се овде алудира, немам проблем са тим да се са свим њеним девијацијама суочим, већ за бекством од омладинског филма „Режи” према сценарију Драгана Николића и у режији Косте Ђорђевића, у којем је тема вршњачког насиља остала само на нивоу задатог сценаристичког оквира. Без уверљиве разраде и без важног закључка. Без јаке критике и могуће поуке.

Да, у нашој стварности и девојчице несанкционисано псују, понашају се мушкобањасто, туку се и „висе” са дечацима из краја који се по том свом гету углавном крећу у чопорима. И режећи попут бесних паса и режући (ножем). И да, јесте део данашње омладине и занемарен и запуштен и од стране родитеља и од стране друштва и јесте насиље све доминантније. Све нам је то сервирано у филму „Режи”, али на недовршен начин тако да над гледаоцем остаје да виси оно: „Добро, видели смо и шта с тим?”. Превише је тога остало само на нивоу крокија и пуке констатације. Нема оног пожељног, дубљег ауторског ангажмана којим би се млађој биоскопској популацији (филм је пре свега и намењен омладини) отворила свест за пријем какве важне поруке. Штета. Прилика је пропуштена.

У средишту филмске приче која се дешава у једном једином дану летњег школског распуста је девојчица Аја (врло добра и фотогенична Кристина Јовановић, чланица бендова „Кика” и „E-Play”) са свим својим теретом тинејџерске збуњености животом. Аја је заљубљена у старијег момка (Младен Совиљ) који би да са њом раскине, љутњу и бес због тога она искаљује кроз супротстављање групи обесних дечака који насрћу на њену другарицу Мају – локалну вртирепку (Ђурђина Радић, бивша чланица бенда „SevdahBaby”), због чега ће добити убод ножем. Од тог тренутка па до краја филма Аја се непрестано креће са ушивеном раном, од једне до друге тачке унутар једног од имагинарних београдских гета, доживљавајући у том зачараном кругу константне мале поразе који могу да боле више од саме ране. Љетња, доколичарска авантура прерасла је у ноћну мору...

Сценаристичке недостатке надомешћује занатска умешност Косте Ђорђевића, редитељски знатно зрелијег у односу на његов први филм „С(к)идање”. Ђорђевић је као редитељ пред себе и своју директорку фотографије (изврсна Бојана Андрић) поставио изазов снимања филма у свега двадесет кадрова, а резултат њиховог заједничког одговора на овакав изазов вредан је велике похвале. Камера, као у каквој игри, прелази из субјективног у објективан кадар пратећи ритам кретања главне јунакиње што резултира и свеукупно врло добром динамиком филма, чему је допринос дала и монтажа (Романа Вујасиновић).

Са становишта саме визуелне естетике ово је привлачан филм.

Случајно или намерно „Режи” би хтео да буде и нека врста српске верзије америчког филма „Kids” Ларија Кларка...