понедељак, 22.04.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:44

Неки нови Бекет

Позоришна премијера „Чекајући Годоа”, за коју је адаптацију и режију урадио Владимир Попадић, нови адут Крушевачког позоришта
Аутор: Р. Станковићнедеља, 17.03.2019. у 11:22
Сцена из представе „Чекајући Годоа” (Фото Крушевачко позориште)

Премијерно извођење представе „Чекајући Годоа”, у Крушевачком позоришту, по најпознатијој драми Семјуела Бекета, коју је адаптирао и режирао Владимир Попадић, показало је да је створено једно сасвим ново позоришно дело. У доказивању свог става да „кроз Бекета можемо да представимо себе”, Попадић је створио „најбољег Годоа у данашњој Србији”, како тврди глумац Дејан Тончић.

У препуној сали Крушевачког позоришта публика је, на сценској структури Бекетове антидраме, из разговора ликова који чекају (Владимир и Естрагон), ни сами јасно не знајући кога, лако препознавала савремене српске апсурде, које адаптација неретко предимензионира. Марко Живић и Драган Маринковић, који играју Владимира и Естрагона, превазилазе Бекетове јунаке. Њихови разговори нису тако бесмислени и нејасни као у изворној драми. Долазак разузданог газде Поца, са крилима на леђима и одеждом и шминком трансвестита, држећи на узици свог слугу Ликија, у овој представи Срећка (тумачи га Дејан Ракић), кога назива свињом коју вреди ударати у главу (јер понекад зна да уједа), изазива страх, гнев, сажаљење  и побуну докоњака Владимира и Естрагона. А, када се, у другом делу, поново појави Поцо, чији лик изванредно дочарава Дејан Тончић, онемоћао и слеп, са Срећком који је оглувео, узалудност чекања избија на површину као апокалиптична слика наше стварности. Томе доприносе и страшне сирене, па језиве слике бомбардовања Југославије 1999. године, плакати и препознатљиви производи познатих предузећа којих више нема...

Иако је реч о смислу и бесмислу, вредни спомена су и комични ефекти које показују Марко Живић и Драган Маринковић (Владимир и Естрагон) својом пантомимом, гримасама и геговима. Индикативан је и њихов дијалог о намери да на крају „зајебу Годоа ако не дође”.

Крушевачко „Чекање Годоа” глумац Марко Живић је доживео као „пуштен сат”, односно представу коју су „глумци урадили онако како су желели”.

– Сат је овим пуштен у рад. Представа отвара многа важна питања... Нека сваки пети после представе постави само једно важно питање, као што су она где смо, ко смо и шта смо, ми смо успели – изјављује  Живић.

Сценографију је урадила Марија Калабић, костимографију потписује Јелена Николић, драматургију Јован Ристић, маске Драган Велимировић, а композитор и аутор сонгова је Никола Тришић.


Коментари5
70800
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ingrid
Srećka glumi Nikola Rakić, ne Dejan. Predstava je slojevita i metaforična, hvala što ste je uradili baš na ovaj način. Neka dugo traje!
Dragiša Marić
odavno nisam gledao predstavu koju bih gledao još pet puta! glumci odlični, režija ozbiljno pametna i odlična, sve je sjajno. ponosan sam na vas, sugrađani!
Obućar
Jel igra Hana Selimović?
Заврам
Да ли да похвалим аутора приказа, или глумце? Или, и једно и друго? Текст срочен - сјајно. Језгровито, разговетно. Носиоци улога су заслужили све аплаузе! И више од тога. Редитељу Попадићу бих замерила на прилично провидном "осавремењавању" Бекета. Ко је гледао, разумеће шта сам желела да кажем. Искрено, није ми се допао ни пренаглашени кич, исказан кроз костим Поцоа. Музика и аутор песме су ме баш, баш "купили"... "Дај два јекспреса, жив ти све"... Онако, чарапански... У новије време језик улице, сведен на три падежа... Свакако, београдске сцене се ове представе не би постиделе. Напротив!
Jelena Tinska
A niko ne spominje da su adaptirali prevod Aleksandra Sase Petrovica

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Београд

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља