субота, 20.04.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:28
ДЕЦЕНИЈА И ПО ОД ПОГРОМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Било 2004, не поновило се

Аутор: Живојин Ракочевићнедеља, 17.03.2019. у 22:00
Бекство из Косовске Митровице (Фото ЕPA/Saša Stanković)

Кроз прозоре цркве избијају модри пламенови, горе руска јеванђеља стара двеста година, гори библиотека, дом и живот свештеника Мирослава Попадића. Пред врелином те ватре, пажљиви чувар изолованих приштинских Срба узмицао је и више није имао куд. Над главом му је горело све што је имао и волео. Извукли су га из подрума у последњем тренутку амерички полицајци, иза њега је остао пламен који је тињао неколико дана. Остао је напор и херојско држање човека остављеног од свих да сачува свој град и његову душу, остале су гомилице камења којим су гађали њега и његов Храм Светог Николе у Приштини. Из њега га је испратила ватра погрома 17. марта 2004. године.

Врата собице у призренској Богословији Свети Кирило и Методије издржавају ударце секире, док породица Плескоњић у страху на врата наваљује клупе и намештај. Вратили су се у свој град, из избеглиштва, отац Љубиша и његова супруга Татјана, двогодишњи син Слободан и трогодишња Добрила. Овде су привремено смештени. Врата су издржала, урлици на ходнику су престали – чинило се да је опасност прошла. А онда је почео да гори први спрат, па други и ватра је стигла на врата. Кроз мали прозор избацио је на кров супругу и децу, и упутио их да преко призренских кровова спасавају живу главу. Љубиша је крупан човек и кроз тај прозор не може да прође.

„Остао сам сам у стану где се ширила ватра. Зграбио сам фрижидер и разбијао зид око прозора, док нисам направио довољно велику рупу да изађем.” Нашао је своју породицу, завукли су се између два контејнера за смеће, где их је пред саму зору пронашла патрола Косовске полицијске службе и пребацила у немачку базу Кфора. Драган Недељковић није био те среће, стигла га је ватра, скончао је у Богословији.

Проливена нафта из металног бурета и пламен убачених аутомобилских гума претварали су у црне мрље бриљантно сликарство Богородице Љевишке. Упаљене греде и степениште звоника српске Сикстинске капеле падали су преко најпознатијег портрета Стефана Немање. Боје фреске строгог и доброг старца с подигнутим рукама нису више постојале. Богородица с котарицом и Христом, који храни гладне, настала пре обнове краља Милутина 1308. године, ремек-дело широких потеза и очију које имају милост за цео свет, једним делом је одваљена са зида, а ватра је претворила у гареж. Рушитељи су пре подметања пожара стигли да поломе олтар. Наталија Крстић, рођена 1918, ноћ је провела испод призренског моста, знала је све песме свога града.

Неколико дана касније, кад се ватра стишала и кад се видело да у Призрену не постоји ниједна црквица, ниједан стан, ниједна кућа, ништа што је српско а да није разорено и девастирано, стигли су странци.

(Фото Ж. Ракочевић)

У припрати Богородице Љевишке, испод стихова персијског песника Хафиза „Зеница ока мог, гнездо је лепоте твоје”, објашњавали су заменику шефа Умника да је неки муслиман, Турчин, задивљен лепотом овог сликарства, одлучио да у доба османске власти, у знак поштовања, уреже ове стихове.

Чарлс Брејшоу, који је само неколико недеља пре погрома, тврдио у Светим архангелима код Призрена да је ситуација мирна и стабилна, стајао је и на слушао ову причу. На неколико метара од њега, погнуте главе, ћутао је и плакао један муслиман, Турчин, новинар из неке овдашње локалне редакције.

Радећи анкету на улици тог дана, аутор овог текста је питао: „Зашто сте убили град?” Већина одговора је гласила: „Млади људи, немају од чега да живе... Нису то урадили људи одавде, дошли су са стране.” Какогод, ти „странци” ушли су у сваку кућу, знали су где је сваки стан и докусурили последњу интиму призренских Срба.

„Странци” су пронашли учитељицу Добрилу Долашевић и тешко је претукли, чинило јој се да међу њима има и њених ученика. Ничег јој није било жао сем мачка. „Све време је био ту док су ме тукли, није ме остављао. Остао је у ватри.”

Једини српски град где је у комунизму преживело хришћанство, јер се често није знало где почиње црква, а где завршава породична кућа и где је било нормално поседовати кућни олтар, коначно је убијен. Срби више нису били део града. Ни градова Приштине, Призрена, Штимља, Ђаковице, Косова Поља, Гњилана, јужне Косовске Митровице, Обилића, највећег дела Липљана... Преселили су их у базе Кфора, Косовска полиција је наводила масу која пали и убија, а потом асистирала у сеоби.

Остављен са својим суграђанима, отац Мирослав је из Приштине, из неке базе, логора тражио помоћ. Није му могла стићи. Зграда ЈУ програма је спаљена, у град се мало ко вратио, преживело је камење којим су гађали оца Мирослава. Током обнове Цркве Светог Николе те каменице стављене су у греде које носе куполу.

У бази немачког Кфора у Призрену, Плескоњићи, деца Добрила и Слободан, трчали су слободно у великој сали између стотинак металних војничких кревета и играли жмурке. Када би је дечак у игри стизао, мала Добрила је на сав глас викала на немачком: „Најн, најн!”, учитељица Добрила Долашевић је читала Павићеву „Последњу љубав у Цариграду”, Наталија Крстић је певала „Славуј пиле не пој рано, не буди ми господара”. Нико од њих више није у Призрену, неки су отишли, а неки су умрли. Чарлс Брејшоу је наставио да прима своју велику плату и „санира” последице немира. Заборавио је да је гарантовао безбедност монасима у Светим архангелима, од којих није остао ни камен на камену.

Новинар је остао у свом граду и не стиди се суза у Богородици Љевишкој, још није сигурно написати његово име.

(Фото ЕРА/Valdrin Xhemaj)

Сваки град добио је своју слику довољно страшну и „поучну” да убије обичан живот и Србима одузме град. Маси, прецизно навођеној, било је мало спаљивање средњошколског центра, зграде Ју програма, цркве посвећене Малој Госпојини, кућа и станова, „морала” је да у дворишту куће Тодоровића ухвати свињу и обеси је. Затекли смо животињу како се њише и албанске младиће који хватају голубове у том истом дворишту. Чак и они упућени изненадили су се када је откривено да у Штимљу има Срба, да их протерују, да су нестале слике Уроша Ђурића из спаљене Цркве архангела Михаила, коју је подигла Јелисавета Начић, прва жена архитекта код Срба. Штимље је постало симбол непостојања Срба, а највиши београдски званичници и данас понављају: да ли бисте ви ишли да живите у Штимље?

Чаглавица и Косовска Митровица постале су 17. марта крвава граница између два света с које су одношени мртви и рањени, све до поноћи белеле су се у завојима разбијене главе шведских, норвешких, индијских војника Кфора. А онда су око један после поноћи стигли Американци из „Бондстила”, пуцали у масу и одбацили Албанце према Приштини. Срби у Митровици су сачували град, спаљене домове у Чаглавици после погрома покуповали су Албанци, али претекло је и данас 170 домова. У место се доселио Хашим Тачи, а мало дубље у енклави дом је саградио и Агим Чеку. Погром им је отворио врата.

Неколико дана после погрома у конаку манастира Грачаница, поред звона с Цркве Светог Илије из Подујева, на којој је по крсту скакао Албанац и које су донели чешки војници Кфора, поред рањених и протераних прошао је високи британски службеник и састао се с Оливером Ивановићем, оцем Савом Јањићем и аутором овог текста. Као да ништа није видео и чуо понављао је: „Шта ви хоћете?”, а онда је разговор завршио закључком: „Ви сте одговорни!” Ватра је још тињала, а међународна заједница је, супротно чињеницама, одлучила да призна независност Косова.

Живот се настављао и Срби обнављају оно што се могло и што су допустили. У погрому је дефинисана и природа њиховог опстанка и политике, а одредио је Тома Милосављевић из Липљана. Када је руља кренула на његову кућу он јој се придружио, упадао у свој дом, правио се да разбија, остајао последњи и голим рукама гасио упаљене завесе и ситнице. И тако неколико пута. „Један је лопатом ударао фотографију мог најмлађег сина. Била је на зиду, срце је у мени уздрхтало”, сећао се Тома. На крају није успео, ватра је прогутала све. Однос према косовским Србима и политика личе на Томину судбину.

Потрага за целовитом сликом погрома траје већ петнаест година и тај мозаик зла се непрестано дописује јер се откривају нове коцкице и фаталне последице највећег и најсвеобухватнијег насиља у мирнодопској Европи. Сваки сегмент српског живота погођен је у срце, а оно ипак куца. 


Коментари1
e8c40
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Немања О.
Е мој добри роде превише је слика са сузама и торбама. Доста!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља