субота, 20.04.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:28
ИНТЕРВЈУ: АЛЕКСАНДАР ШУРБАТОВИЋ, преводилац и уредник

Географија света у Набоковљевим причама

Чињеница је да се у овим причама налазе зачеци не само његових великих романа, већ и неких од прозних дела великих писаца 20. века. – У својој најранијој фази обрађивао је теме из Русије и руске емиграције у Берлину
Аутор: Марина Вулићевићпонедељак, 18.03.2019. у 20:00
(Фотографије Радмила Ванковска)

Бриљантне „Сабране приче” Владимира Набокова, које су донекле биле засењене његовим романима, читамо у издању београдске „Дерете”, у два тома. Критички материјал битан је део овог издања. Уредник овог капиталног издавачког подухвата је Александар Шурбатовић, који је и један од његових преводилаца.

Многе од ових краћих проза читамо први пут на српском језику. Од непроцењиве су вредности Набоковљеви коментари на неке од прича, као и коментари приређивача, пре свих, његовог сина Дмитрија Набокова.

У којој мери је за вас ово издање представљало изазов, будући да сте ангажовали читав преводилачки тим?

Приповетке су превођене са руског и енглеског. Финална верзија текста сравњена је са енглеским, и то само зато што је Набоков једино ту верзију и одобрио. Већину приповедака је превео Набоковљев син Дмитри, уз свесрдну очеву помоћ, а завршну реч на тексту имао је сам аутор. Нажалост, неки ранији преводи ни приближно нису задовољавали критеријуме Набоковљеве прозе, па смо били принуђени неке од њих поново да преводимо. Ова књига представља вероватно јединствен случај у историји превођења, јер је уредништво у завршној верзији текста морало врло пажљиво да разлучи шта су ауторски додаци и побољшања, а шта уредничке интервенције самог Набокова, којима је англосаксонској публици покушао да контекстуализује одређене карактеристике руског народа и руске емиграције у Берлину и Паризу, између два светска рата. Имали смо срећу да сарађујемо с неким од најбољих преводилаца, попут Ђорђа Томића, Алена Бешића, Веселина Марковића, Аријане Божовић, Срђана Вујице и Зорана Пауновића, тако да је овај захтевни задатак утолико био лакши.

Набоков је ове приповетке објављивао у емиграцији, у часописима, у Берлину, Паризу, а затим у САД. Какав је то свет који ниче из ове врсне прозе, шта он говори о аутору, о сународницима Русима које је портретисао, о великим градовима Европе 20. века и како их је он видео?

Набоков је увек био огледало света о коме је писао. У својој најранијој фази обрађивао је теме из Русије и руске емиграције у Берлину и, по мом мишљењу, то су му и најуспелије приче. Пред Први светски рат Набоков почиње да пише на енглеском језику и самим тим његов стил се умногоме мења, пре свега у језичком приступу, сведенији је, рационалнији, а тематски спектар његових прича дефинитивно се помера са руских тема, а добрим делом и европских, на амерички континент. Међутим, иако је разбокорени, скоро па барокни Набоковљев стил делимично био зауздан, суштински је и даље доминирао његовим поступком. Било би интересантно написати један есеј о утицају Набоковљеве географије на његов књижевни поступак.

Колико га је политика тематски заокупљала? Кога од тадашњих тоталитарних лидера представља приповетка „Истребљивање тирана”?

Мислим да је у руској емигрантској фази политика један од најзначајнијих тематских оквира Набоковљевих прича. Као што знамо, био је љути противник комуниста, што не чуди с обзиром на то да је долазио из аристократске породице либералних, демократски оријентисаних политичара. Деда му је био министар правде за време владавине Александра II, а отац, један од вођа опозиције у парламенту, био је убијен у политичком атентату који се одиграо у Берлину 1922. године. Његово једино оружје у борби против стаљинизма били су иронија и цинизам којима се обрачунавао са својим непријатељима. Набоков је ипак, као и сви велики писци, врло вешто у свом делу скривао лична политичка опредељења, јер књижевни текст никада није доживљавао као идеолошку платформу. У том смислу, „Истребљивање тирана”, једна од његових најпознатијих прича, представља књижевно разрачунавање са сваком врстом тоталитаризма, пре свега са Стаљином, али свакако читаоцу не пружа никаква финална политичка, антрополошка или филозофска решења, јер на крају крајева Набоков је врло добро знао: то и није задатак правог писца.

Неке приче директно упућују на Набоковљеве романе, као она названа „Круг”, а за једну је рекао да је у стилу Сартра, али десет година пре „Мучнине”...

Набоков свакако није патио од скромности, па и не чуди овакав коментар. Али чињеница је да се у овим причама налазе зачеци не само његових великих романа, пре свих мислим на „Лолиту” и „Бледу ватру”, већ и неких од прозних дела великих писаца 20. века. Набоков је све време био аутономна појава светске књижевности, вешто избегавајући модерни и постмодерни дискурс, али у исто време постављајући неке од књижевних канона, који и дан-данас инспиришу многе уметнике.

У једној причи се Набоков чак нашалио са најчувенијим критичарем у емиграцији Василијем Шишковим. Да ли су приповетке које је писао за Набокова имале тешњи однос са животом, од онога који би се могао приписати његовим романима?

Могли бисмо да повучемо неколико паралела између нашег Данила Киша и Владимира Набокова. Обојица су били врсни стилисти, натпросечне ерудите и сурови џелати јалових и површних књижевних критичара, са којима нису желели никакве компромисе. Сваки од тих критичара који је лакоумно покушавао да размонтира њихову моћну књижевну машинерију ризиковао је да заврши попут Василија Шишкова: исмејан за сва времена. Нажалост, после њихове смрти мишеви су опет подигли главу. У сваком случају, потпуно се слажем са вама да Набоков у својим причама ближе и подробније описује свакодневни живот него у романима. Зашто је то тако, вероватно је само он могао да одговори.

 


Коментари2
4ce65
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Rista
Prevazidjen pisac. Inace Lolitu je ukrao svom nemackom kolegi.
Чарлс Ф. Кејн
Велики, велики Владимир Набоков. Неприкосновени мајстор, критички суров, често и неправедан (рецимо према Достојевском), политички сведен на најмању могућу мјеру... сјајни ерудита и можда најбољи стилиста књижевности 20. вијека. Свима препоручујем роман "Очајање" и његове кратке прозе. "Лолиту", рачунам, су сви прочитали.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља