Век постојања Пољопривредног факултета у Земуну је јубилеј за понос и факултета и државе Србије. С обзиром на то да је пољопривреда једина грана која годинама има спољнотрговински суфицит, што значи оставља вишак пара у каси.

Овај факултет је настао у време када се за добробит Србије борило и науком и политиком, а Сима Лозанић био у епицентру оба поља. Одлука за оснивање факултета, са два одсека: пољопривредним и шумарским, донета је 28. марта 1919, мада је био у плану још 1909. године. Тада је поменути Сима Лозанић, један од првих осам професора Београдског универзитета, његов први доктор и ректор, заједно са Јулијем Стокласом, професором агрикултурне хемије из Прага, сачинио предлог организације високе школе за будуће агрономе.

Чувене су, али и некако пророчански звучале његове речи на свечаном отварању универзитета, 2. октобра 1905. године.

– Наше некадашње веровање да ће се Српство ујединити не букваром, већ оружјем, било је кобно по нашу народну мисао. Ја верујем обрнуто, да ће просвета бити главни чинилац у решењу тог битног питања, и да би оно било већ решено да смо просвету боље неговали. Верујем, стога што је просвета сила која постиже све смерове – рекао је Лозанић.

Вихор рата је одложио за 10 година формирање једног од пет у то време основаних факултета Универзитета у Београду – Богословски, Правни, Медицински и Технички, који су постали замајац развоја и напретка Србије. Велику помоћ и разумевање око оснивања факултета, Сима Лозанић је имао од Јована Жујовића (1856–1939), геолога и петрографа, тадашњег министра просвете.

Низале су се деценије а Пољопривредни факултет је у три мандата имао и своје професоре као ректоре и у шест мандата своје професоре као проректоре Београдског универзитета.

– За сто година се у основи ништа није променило. У време када су се постављали темељи Краљевине Југославије било је јасно да је пољопривреда њена највиталнија грана. И дан-данас мислим да је Србија аграрна земља и остаће то. Имамо богом дату природу, плодну земљу, благу климу, сортимент и ако то не искористимо на погрешном смо путу – каже за „Политику” проф. др Душан Живковић, декан Пољопривредног факултета, који будућност види у самоиницијативи јаких пољопривредника који ће укрупнити земљиште и ухватити корак са развијеним светом. Рекло би се баш као што је и факултет од скромног почетка са неколико наставника, три редовна, једним ванредним и три хонорарна, прерастао у једну од водећих високошколских установа у овом делу Европе, са више од 500 запослених и око 4.500 академаца на основним, мастер и докторским студијама.

Под кровом овог факултета „скућило” се девет одсека, осам института, 31 катедра, школско добро Радмиловац и стручна служба, у коју улази и библиотека основана још 1932. године.

– Прва генерација, из 1920–1921. школске године бројала је 45 студената, 36 на пољопривредном и девет на шумарском одсеку – подсећа проф. др Живковић и додаје да је током десет деценија постојања, Пољопривредни факултет створио армију од око 23.000 инжењера и готово хиљаду доктора наука.

Један од идејних твораца Пољопривредног факултета био је Јосиф Панчић, први професор науке о земљоделију на Великој школи у Београду. Зато се сматра оцем ове високообразовне установе која данас школује стручњаке из области: ратарства, воћарства и виноградарства, хортикултуре, сточарства, земљишта и мелиорација, заштите биља и прехрамбених производа, механизације пољопривреде, прехрамбене технологије и биохемије и агроекономије.

– Када се осврнемо уназад нема ничег маркантног што би се могло издвојити, али прве машине, системи за наводњавање, заштита – једном речју лидери смо, заједно са Новосадским факултетом. Стварали смо нове факултете и више школе. Изнедрили и факултете у окружењу, Сарајеву, Скопљу – примећује наш саговорник. Додуше то сад прелази у своју супротност јер се светски тренд смањеног интересовања ђака за студирање осећа и код нас.

– Прошле године индекс је добило само 700 бруцоша, за разлику од претходних година када смо имали и по 1.000 уписаних – наводи декан. Један од разлога за смањен број ђака који су се уписали у Земуну на Пољопривредни факултет лежи и у чињеници да у Србији тренутно постоји пет факултета на којима се школују будући агрономи, а два би била, како каже професор, сасвим довољна.

– Пре две године Београдски универзитет на Шангајској листи се котирао између 200 и 300 места, а одсек прехрамбене технологије је заузео 35. место! Колико је то велики успех, показује чињеница да се на престижној Шангајској листи 500 најбољих универзитета налази свега два одсто свих универзитета на свету. Тих 500 универзитета рангирано је у укупно 47 научних области, а када је реч о прехрамбеној технологији, Београдски универзитет се налази на изузетном 35. месту – објашњава проф. др Живковић.

Дигитално и информационо доба није заобишло ни пољопривреду. Студенти на студијском програму пољопривредна техника, свакодневно прате и учествују у развоју система и софтвера који доприносе дигитализацији пољопривреде. До 2020. године наша земља би требала да добије карту воћарства за чију израду је Министарство пољопривреде ангажовало три пољопривредна факултета. На основу мапе ће се утврдити где које воће најбоље успева и давати субвенције.

На падинама планине Златар код Нове Вароши, под надзором стручњака са Пољопривредног факултета из Земуна сеју се давно заборављене сорте жита, хељда, раж и спелта, без употребе пестицида. Ове на тржишту све траженије житарице већ су пронашле пут и до потрошача ван граница Србије.