Коначна пресуда Радовану Караџићу, бившем председнику Републике Српске биће изречена сутра у Резидуалном судском механизму, наследнику некадашњег Хашког трибунала. Караџић је у Хагу првостепено осуђен на 40 година затвора за геноцид у Сребреници и злочине од 1992. до 1995. у БиХ. Он је у жалбеном поступку тражио ослобађајућу пресуду, а тужилаштво казну доживотног затвора.

– Ако се веће буде издигло изнад уобичајеног начина одлучивања, може да се очекује све, па чак и ослобађајућа пресуда. Не може да се искључи ни то да један део пресуде падне, па да дође до интервенције на казни, па и да се понови поступак због неуобичајено великог броја повреда поступка које је начинило тужилаштво, чак 173 пута током процеса суд га је опоменуо због обелодањивања доказа одбране и то нигде није забележено у англосаксонском праву – наводи Горан Петронијевић, Караџићев правни саветник.

Суђење је био апсолутно нефер, закључује наш саговорник, али охрабрујуће је то што више није у већу Теодор Мерон, који је био пристрастан. Суд је током поступка одбацио тачку један оптужнице, геноцид у више општина у БиХ, што би могло да послужи за тврдњу да је Република Српска геноцидна држава, а Мерон је према жалби тужилаштва тај део оптужнице вратио у предмет. То је била велика опасност за РС, указује адвокат Петронијевић.

Одлуком већа корејског судије О Гон Квона првостепено је утврђено да је Караџић био кључни учесник у злочиначком подухвату, заједно са Ратком Младићем, док су учесници и Момчило Крајишник, Биљана Плавшић, Никола Кољевић, Мићо Станишић, Жељко Ражнатовић Аркан и Војислав Шешељ.

Судија је прецизирао да је 5.115 муслимана убијено у тим догађајима. После низа напада Срба на оближња села 1993. године, муслиманско становништво је побегло у Сребреницу, која је проглашена заштићеном зоном. У марту 1995. Караџић је издао директиву Дринском корпусу да се створе услови тоталне несигурности и неподношљивости даљег опстанка у Сребреници, 9. јула наредио је заузимање града, а крајем дана 11. јула град је пао у руке босанских Срба.

– Младић се окренуо према ТВ камерама и изјавио: „И напокон дошао је тренутак да се Турцима осветимо на овом простору”. Већина мушкараца кренула је пешице према Тузли док су жене, деца и старији мушкарци отишли на север, у базу УН у Поточаре. Тада је Младић позвао представнике Унпрофора и муслимана на састанак у хотелу „Фонтана”. Представнику муслимана рекао је да је хтео да добије, цитирам: „Јасан став да ли желите да останете, опстанете или нестанете, у вашим рукама је судбина вашег народа не само на овом простору” – навео је судија Квон.

Веће је сматрало да је оптужени крив за гранатирање Сарајева и снајперске нападе на цивиле и да је то користио као вид терора. Од краја маја 1992. до октобра 1995. године српске снаге држале су положаје на брдима, а намерно су гађани цивили док су ишли по воду, ходали по граду и користили јавни превоз. Пуцало се на децу док су се играла, возила бицикле и ишла у школу. У граду је рањено и убијено на хиљаде цивила, утврдио је суд. Веће је такође закључило да је Караџић крив за узимање припадника УН као талаца.

Оптужени је изнео доказе у вези са договором са Ричардом Холбруком, бившим државним секретаром САД, према коме се повукао са јавних и страначких функција уз услов да неће бити кривично гоњен. Веће је сматрало да је та одлука без обзира на разлоге због којих је донета, олакшавајућа околност.

Бивши лидер босанских Срба оптужен је још у јулу 1995. а ухапшен је изненада у Београду, где се скривао под лажним идентитетом доктора Драгана Давида Дабића, специјалисте природне медицине.

Одмах је тражио да се процес обустави због споразума са Холбруком. Пошто му то није пошло за руком, јер је трибунал сматрао да га Холбрукова обећања не обавезују, Караџић је на крају процеса захтевао да се тај споразум уважи као олакшавајућа околност. Сматрао је да је тиме допринео примени Дејтонског споразума и очекивао од Америке да испуни свој део погодбе.

„Ја сам психијатар, писац и човек мира”, казао је, поред осталог, судском већу пред којим се бранио сам, тврдећи да ни не брани себе, већ српски народ.

Трибунал не памти такву завршну реч каква је била Караџићевог тужиоца Алана Тигера.

„Он је лажов и мафијаш, у стању је да лаже са благим изразом невиности… пребацио је одговорност на друге: паравојне формације које су се отргле контроли или на Ратка Младића”, навео је Тигер.

Караџић је до краја процеса тврдио да је за собом оставио само добра дела, да је највећи пријатељ муслимана, да му је савест чиста и да не може ни да замисли на шта би личио рат у БиХ да српско руководство није било састављено од толиког броја хуманиста – писаца, лекара, адвоката и универзитетских професора. Рекао је да не постоји ниједан документ скупштине, владе или председништва босанских Срба, нити његово наређење, говор или интервју у којима је позивао на злочине против несрпског становништва у Босни, да рат уопште није по његовом укусу и „дај боже да је последњи”.