среда, 16.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:55

Без завичаја човек не живи прави живот

Велики број скулптура Светомира Арсића Басаре, изложених у САНУ, инспирисан је НАТО бомбардовањем наше земље и косовскометохијским историјским мотивима
Аутор: Милица Димитријевићуторак, 19.03.2019. у 20:00
(Фото Документација САНУ, Угљеша Дапчевић)

„Дрво у гену. С дрветом се рађа, живи – расте, бори и другује. Ослушкује га и чује... Од њега се одваја и с њим поистовећује... С њим разговара, поставља питања, добија одговоре... Размењује своју енергију с енергијом дрвета – своју мисао с његовом бити”, написала је Олга Јеврић својевремено, покушавајући да читаоцу дочара који су то маркантни квалитети, пре свега стваралачки, од којих је сачињена личност њеног колеге вајара и драгог пријатеља Светомира Арсића Басаре. Он за њу, такође, има само речи хвале и о њој нам је говорио с посебним пијететом док смо размењивали утиске уочи недавног отварања његове изложбе у Галерији САНУ, која поводом обележавања његовог деведесетог рођендана траје до 19. маја.

„Олга и ја дивно смо се дружили, ретко човек има прилику да сретне особу са којом може отворено, без икакве унакрсне сујете, уметнички да сазрева и људски да напредује”, рекао нам је на самом крају интервјуа у којем је, у кратким цртама, прецизно, јасно, отворено и с емоцијом сублимирао последње две деценије каријере, управо део богатог опуса који је и представљен на поставци. А питање којим смо започели разговор било je шта је то што ова дела, њих педесетак, колико их је изложено, разликује у односу на она која су могла бити виђена на његовој приступној изложби, одржаној пре двадесетак година.

Светомир Арсић Басара (Фото: Документација САНУ)

„Од тада до данас нашу су земљу погодила озбиљна превирања, Србија је бомбардована, нажалост, то је проузроковало дубоке последице, за мене лично врло озбиљне. Уметник не може да остане ни глув ни нем пред таквим збивањима и мора да реагује на свој начин. Ја сам то учинио онако како сам могао. То и јесте срж овог циклуса који је пред публиком”, одговара Басара, који је рођен 1928. у шарпланинском сеоцету Севце, где је и одрастао, највећи део живота провео је управо на Космету, посебно у Приштини, где је био предавач у учитељској школи, али и декан Академије уметности. 

„Мој живот потпуно се променио. Остао сам без завичаја. Прогнан сам са свог огњишта. То је нешто најгоре што се, а да није смрт, може десити човеку. Без завичаја човек не живи прави живот. Стварам од тада под тим утиском, трансформисао сам велики део мог ликовног израза. Променио сам и начин рада и средства изражавања. Камен сам раније обрађивао с времена на време, али су најчешће то били дрво и метал, да бих у скорије време прешао највише на метал. Он је био, по мени, најадекватнији за изражавање оних садржаја који су ме највише и погодили, он допушта већу могућност драматизације”, додаје наш саговорник.

И имена бројних скулптура, од којих је већина великих димензија, непогрешиво су у вези са поменутим. „Свети ратници: Никита”, „Милош Обилић”, „(Не)милосрдни анђео 5”, „Распеће Мајке Србије”, „Апокалипса”, „Егзодус урбани”...

„Има ли већег цинизма од назива ’милосрдни анђео’”, а знате за шта је он коришћен, то нормалан ум не може да смисли. Нисам могао то да заобиђем”, наглашава уметник.

Неизбежно је, стога, приметити његову неспорну вербално-визуелну ангажованост, што је уметничка критика добрано уочила и истакла, а што је довела у везу са приматом етике над естетиком, посебно ако се има у виду да је његов ранији проседе пролазио кроз неколико етапа, које укључују експресивност оријентисану ка реализму и асоцијативну апстракцију, када је био у домену чисте уметности, како је то једном и сам приметио.

Дрво је било и остало присутно и то се одмах да приметити у самом галеријском простору, у том случају више је реч о слободним формама којима је, паралелно, наставио да се бави. Упитан зашто га баш дрво прати кроз цео живот, Басара одговара:

„Да будем искрен, а човек би то увек требало да буде, вајари у Србији су сиромашни. Дрво добро познајем јер сам и рођен у месту где се живело од његове обраде, али незаобилазно је рећи да је реч и о материјалном аспекту. До дрвета сам могао лакше да дођем. Идеално би било моделирати у глини, а лити у бронзи, јер дрво поставља, ипак, одређена ограничења”.

Неизбежно је било питати га и где чува своје радове, посебно оне монументалније.

„То је посебан проблем. Имао сам на Брезовици породичну кућу и атеље, веровао сам да ћу њој одживети цео свој живот. Али, како се то није десило, моје скулптуре доживеле су судбину свога народа. Избегле су заједно са мном, један део добро је збринут, сада је у Жагубици, у једној лепој, малој галерији, која је део тамошњег Дома културе, где се налазе на сталној поставци”, каже аутор.


Коментари2
4a1e0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nowhere Man
Sta je 'zavicaj' Sta je 'pravi' Sta je 'zivot'
Joca Dopisnik Belosvetski
To sve zavisi sta covek radi u zivotu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља